Тајна глуме Борисa Исаковићa

Од самог почетка, ваљда још од студентских дана, у сваком глумцу се одвија борба. То је она борба о којој говори Станиславски: између приказивања и аутентичног стања у којем глумац јесте оно што игра. То је ужасна борба, и ја сам кроз њу пролазио. Сада ми се, међутим, чини да тренутке такве напетости могу у себи јасно да препознам и да се у тренутку зауставим.

„Борис Исаковић – Прича о Глумцу и Глуми” назив је најновијег издање Удружења драмских уметника Србије у којој је забележено и ово глумчево исповедање. Реч је о монографији посвећеној драмском уметнику и педагогу Борису Исаковићу, која припада серијалу дела о лауреатима најпрестижније награде за животно дело „Добричин прстен” што је додељује ово еснафско удружење.

Аутор Александар Милосављевић бележи узбудљиву, исцрпну личну и професионалну исповест Бориса Исаковића у којој је акценат стављен на његово глумачко сазревање и анализу феномена глуме, сагледане из угла богатог театарског, филмског и телевизијског глумачког и педагошког искуства овог расног драмског уметника.

Поред пописа свих улога које је Исаковић остварио у театру, на филму и телевизији, књига садржи и текстове Виде Огњеновић, Небојше Дугалића, Егона Савина, Томија Јанежича, Војислава Брајовића, Светозара Цветковића, Бориса Лијешевића…

– Борис Исаковић је глумац ансамбл. Замишљам представу у којој би он играо све улоге и тако водио дијалоге, жестоке сукобе и расправе, уз губитничке исповести и опасне одлуке. Пролазио би кроз љубавна лудила и друге патње, имао би успехе, па падове, па опет победе. И тако у раскошној целовечерњој светковини глуме, све то би глумио он сам самцијат, у својој врхунској уметничкој многострукости – бележи Вида Огњеновић уз напомену:

– Борис Исаковић је уметник убитачне изражајности, глумац чији сваки поступак на сцени или у кадру представља тражено и нађено означење. Тајна Бориса Исаковића је и у томе што никаквом украсном скромношћу ни лажним позама звездашења не маскира своју глумачку енергију и своја изражајна хтења. Напротив, он смело корача најтежим стазама глумачког стварања, без шарене фолираже.

И у случају  глуме Бориса Исаковића, како то обично бива у сваком детињству, све је започето играњем. Ипак, Исаковићева прича неће бити уобичајена, мада тако може да изгледа с обзиром на њен почетак. Дечак, јунак ове приче, најраније детињство проводи у свом Новом Саду. Важно је, међутим, да дечак живи код баке и деде, а да своје родитеље редовно виђа. Важна је, такође, и дневна рутина која одређује ритам и карактер времена којим дечак одмерава поједине делове дана. Између осталог, у данима када су бака и деда на послу, јер они су запослени, једна од његових обавеза подразумева и да у унапред прецизно одређеном тренутку из фрижидера извади шерпицу са спремљеним ручком и да на шпорету подгреје храну, а затим себи сервира обед. Ова обавеза би свакако временом постала досадна да је дечак не претвара у ритуал. Јер, тако је забавније. Но, ритуалу, осећа то малишан, ваља дати неки конкретан смисао. Њега ће у овом случају изнедрити детиња машта. Како би свој ручак јео каубој, пита се дечак? Какав би био положај каубојевих руку док седи за столом (у салуну или поред ватре негде на Дивљем западу) и у руци држи кашику? А како би држао виљушку?...  Много тога ковитлало се у животу малог Бориса Исаковића. А онда ће се једног дана догодити нешто неочекивано. Случајни сусрет.

– Заиста не знам да ли је то била случајност, иако тако изгледа. Већ сам

пошао у школу, а једног дана је нас прваке учитељица извела на Петроварадин. На Тврђави смо налетели на екипу новосадске телевизије. Снимали су документарац. Главни на сету су били редитељ Петар Латиновић и песник Мирослав Антић. Имали су неког дечака-глумца, мислим да је имао пет година и био је немиран. Није могао да се скраси и непрестано је истрчавао из кадра. Мика Антић угледао је групу деце, вероватно му је дозлогрдило јурцање за петогодишњим главним глумцем, па је учитељицу питао може ли да „позајми” једног дечака да би довршио снимање. Касније се учитељица хвалила да је баш она наслутила Исаковићев таленат, те је сместа предложила управо Бориса. Но, није било баш тако – беседи Исаковић и прецизира:

– Добро се сећам да је учитељица предложила другог ученика. Мика је, међутим, одабрао мене. Имао сам тада седам година и фризуру а ла принц Валијант... Учитељица ме је препустила телевизијској екипи, а ја сам одмах постао њихов члан. Не сећам се осталих детаља, претпостављам да је учитељица мојима јавила где сам, с ким сам и шта радим. Знам само да се код куће нису бринули и бунили... Снимање, међутим, није окончано тога дана, настављено је следећег, па наредног... тако да је ова „позајмица” потрајала.

За свој први професионални глумачки ангажман Борис Исаковић је, наравно, добио хонорар. И то, како сада признаје, поштен хонорар, свакако довољно велики јер му је Телевизија Нови Сад у „Звезди”, јединој спортској продавници у Новом Саду, на тадашњем новосадском корзоу, преко пута Бановине, отворила рачун. Могао је да изабере све што пожели. Сећа се да је из радње изнео кошаркашку и фудбалску лопту (са ознакама европских и светских првенстава), копачке... Благодарећи оваквом „хонорару” Борис је међу другарима стекао статус апсолутног цара, а и данас је уверен да је тадашњи хонорар био највећи у његовој целокупној каријери.

Од тада до данас Борис Исаковић је пловио кроз бројне сценске авантуре, тумачећи Вука Стефановића Караџића, Марка Ристића, Средоја Четника, Белог, Животу Цвијовића, Милана Стојадиновића, Слободана Милошевића,  Тодора, Страхињу… освајајући за своје јунаке највећа еснафска признања.