Tajna glume Borisa Isakovića

Od samog početka, valjda još od studentskih dana, u svakom glumcu se odvija borba. To je ona borba o kojoj govori Stanislavski: između prikazivanja i autentičnog stanja u kojem glumac jeste ono što igra. To je užasna borba, i ja sam kroz nju prolazio. Sada mi se, međutim, čini da trenutke takve napetosti mogu u sebi jasno da prepoznam i da se u trenutku zaustavim.

„Boris Isaković – Priča o Glumcu i Glumi” naziv je najnovijeg izdanje Udruženja dramskih umetnika Srbije u kojoj je zabeleženo i ovo glumčevo ispovedanje. Reč je o monografiji posvećenoj dramskom umetniku i pedagogu Borisu Isakoviću, koja pripada serijalu dela o laureatima najprestižnije nagrade za životno delo „Dobričin prsten” što je dodeljuje ovo esnafsko udruženje.

Autor Aleksandar Milosavljević beleži uzbudljivu, iscrpnu ličnu i profesionalnu ispovest Borisa Isakovića u kojoj je akcenat stavljen na njegovo glumačko sazrevanje i analizu fenomena glume, sagledane iz ugla bogatog teatarskog, filmskog i televizijskog glumačkog i pedagoškog iskustva ovog rasnog dramskog umetnika.

Pored popisa svih uloga koje je Isaković ostvario u teatru, na filmu i televiziji, knjiga sadrži i tekstove Vide Ognjenović, Nebojše Dugalića, Egona Savina, Tomija Janežiča, Vojislava Brajovića, Svetozara Cvetkovića, Borisa Liješevića…

– Boris Isaković je glumac ansambl. Zamišljam predstavu u kojoj bi on igrao sve uloge i tako vodio dijaloge, žestoke sukobe i rasprave, uz gubitničke ispovesti i opasne odluke. Prolazio bi kroz ljubavna ludila i druge patnje, imao bi uspehe, pa padove, pa opet pobede. I tako u raskošnoj celovečernjoj svetkovini glume, sve to bi glumio on sam samcijat, u svojoj vrhunskoj umetničkoj mnogostrukosti – beleži Vida Ognjenović uz napomenu:

– Boris Isaković je umetnik ubitačne izražajnosti, glumac čiji svaki postupak na sceni ili u kadru predstavlja traženo i nađeno označenje. Tajna Borisa Isakovića je i u tome što nikakvom ukrasnom skromnošću ni lažnim pozama zvezdašenja ne maskira svoju glumačku energiju i svoja izražajna htenja. Naprotiv, on smelo korača najtežim stazama glumačkog stvaranja, bez šarene foliraže.

I u slučaju  glume Borisa Isakovića, kako to obično biva u svakom detinjstvu, sve je započeto igranjem. Ipak, Isakovićeva priča neće biti uobičajena, mada tako može da izgleda s obzirom na njen početak. Dečak, junak ove priče, najranije detinjstvo provodi u svom Novom Sadu. Važno je, međutim, da dečak živi kod bake i dede, a da svoje roditelje redovno viđa. Važna je, takođe, i dnevna rutina koja određuje ritam i karakter vremena kojim dečak odmerava pojedine delove dana. Između ostalog, u danima kada su baka i deda na poslu, jer oni su zaposleni, jedna od njegovih obaveza podrazumeva i da u unapred precizno određenom trenutku iz frižidera izvadi šerpicu sa spremljenim ručkom i da na šporetu podgreje hranu, a zatim sebi servira obed. Ova obaveza bi svakako vremenom postala dosadna da je dečak ne pretvara u ritual. Jer, tako je zabavnije. No, ritualu, oseća to mališan, valja dati neki konkretan smisao. Njega će u ovom slučaju iznedriti detinja mašta. Kako bi svoj ručak jeo kauboj, pita se dečak? Kakav bi bio položaj kaubojevih ruku dok sedi za stolom (u salunu ili pored vatre negde na Divljem zapadu) i u ruci drži kašiku? A kako bi držao viljušku?...  Mnogo toga kovitlalo se u životu malog Borisa Isakovića. A onda će se jednog dana dogoditi nešto neočekivano. Slučajni susret.

– Zaista ne znam da li je to bila slučajnost, iako tako izgleda. Već sam

pošao u školu, a jednog dana je nas prvake učiteljica izvela na Petrovaradin. Na Tvrđavi smo naleteli na ekipu novosadske televizije. Snimali su dokumentarac. Glavni na setu su bili reditelj Petar Latinović i pesnik Miroslav Antić. Imali su nekog dečaka-glumca, mislim da je imao pet godina i bio je nemiran. Nije mogao da se skrasi i neprestano je istrčavao iz kadra. Mika Antić ugledao je grupu dece, verovatno mu je dozlogrdilo jurcanje za petogodišnjim glavnim glumcem, pa je učiteljicu pitao može li da „pozajmi” jednog dečaka da bi dovršio snimanje. Kasnije se učiteljica hvalila da je baš ona naslutila Isakovićev talenat, te je smesta predložila upravo Borisa. No, nije bilo baš tako – besedi Isaković i precizira:

– Dobro se sećam da je učiteljica predložila drugog učenika. Mika je, međutim, odabrao mene. Imao sam tada sedam godina i frizuru a la princ Valijant... Učiteljica me je prepustila televizijskoj ekipi, a ja sam odmah postao njihov član. Ne sećam se ostalih detalja, pretpostavljam da je učiteljica mojima javila gde sam, s kim sam i šta radim. Znam samo da se kod kuće nisu brinuli i bunili... Snimanje, međutim, nije okončano toga dana, nastavljeno je sledećeg, pa narednog... tako da je ova „pozajmica” potrajala.

Za svoj prvi profesionalni glumački angažman Boris Isaković je, naravno, dobio honorar. I to, kako sada priznaje, pošten honorar, svakako dovoljno veliki jer mu je Televizija Novi Sad u „Zvezdi”, jedinoj sportskoj prodavnici u Novom Sadu, na tadašnjem novosadskom korzou, preko puta Banovine, otvorila račun. Mogao je da izabere sve što poželi. Seća se da je iz radnje izneo košarkašku i fudbalsku loptu (sa oznakama evropskih i svetskih prvenstava), kopačke... Blagodareći ovakvom „honoraru” Boris je među drugarima stekao status apsolutnog cara, a i danas je uveren da je tadašnji honorar bio najveći u njegovoj celokupnoj karijeri.

Od tada do danas Boris Isaković je plovio kroz brojne scenske avanture, tumačeći Vuka Stefanovića Karadžića, Marka Ristića, Sredoja Četnika, Belog, Životu Cvijovića, Milana Stojadinovića, Slobodana Miloševića,  Todora, Strahinju… osvajajući za svoje junake najveća esnafska priznanja.