Kако оживети периферију Београда

Пишем вам како бих указао надлежнима и замолио за спасавање дела Београда од даљег изумирања. Наиме, на територији Београда путеви до појединих насеља су габарита као пре седамдесетак година. Оваква ситуација довела је драстичног пада броја становника. Опадање броја становника довело је до редукције јавног превоза која је опет утицала на смањење броја становника и тако укруг. Брже саобраћајнице за ове просторе су ауто-пут Београд–Ниш и ауто-пут „Милош Велики”. Користе их насеља која су близу њих, што је и видљиво из броја њихових становника, према попису.

Сада се из Београда за један сат стиже до Мађарске, Хрватске, Босне и Херцеговине, Румуније и највећег дела остатка Србије. Исто толико времена потребно је да се аутомобилом стигне до знатног броја насеља на територији Београда. Свакодневно се најављује и промовише градња магистралних и ауто-путева широм Србије, што је у сваком случају позитивно. Негативно је што су нека подручја деценијама запостављена.

У „Политици” је 28. фебруара 2016. године објављен диван чланак, аутора Дејана Алексића и Радојке Ћоралић, под насловом „Живот у престоничком селу: Београд отео омладину из Сибнице”. Овај чланак је доступан и на сајту листа „Политика”. Предлажем читаоцима да га прочитају, уз напомену да је 10 година после објављивања чланка живот у поменутом „престоничком селу” све суморнији, а број становника (нарочито деце) све мањи.

Рођен сам 1947. године у Сибници, где сам завршио осмогодишњу школу. По завршетку школе одселио сам се у Београд и сада неколико пута годишње одлазим да обиђем дедовину, понекад и с децом и унуцима. Кућа са бунарском водом, на плацу од три хектара, као и многе друге у околини, зврји празна. Износим конкретне податке о изумирању насеља Сибница, уз напомену да је ситуација слична и у околним насељима.

Сибница је највеће насеље по површини у општини Сопот. Када сам ишао у основну школу, први разред уписивало је тридесет до четрдесет ђака. У петом разреду придруживали су нам се ђаци из суседних насеља: Миросаљаца, Дучине, Стојника, Слатине... Сада се у овом насељу тридесетак деце роди за петнаестак година. Ова деца прва четири разреда завршавају у основној школи у Сибници, па у преостала четири разреда иду у основну школу у Рогачи.

Од 1948. године, откако се врши попис, број становника у Сибници све више се смањивао. Година 1948. било их је 1.567, 1953. у Сибници је живело 1.546 људи, 1961. било је 1.346 становника, 1971. број се смањио на 1.144, 1981. године на 960, 1991. остало их је 754, 2002. било их је 686, 2011. Сибница је имала 573 житеља, а 2022. само 532.

Ситуација је слична и у околним насељима. Педесетих година прошлог века јавни превоз за Београд је био директан, са пуним зглобним аутобусима који су кретали из Сибнице. Сада директног јавног превоза нема. Мора се ићи до Барајева или до Сопота, па за Београд. Некада су у насељу биле три продавнице, три кафане, апотека, пошта. Сада има само пошту и једну продавницу. С обзиром на то да су власници продавнице близу пензије и она ће ускоро бити затворена. После тога, по векну хлеба житељи ће морати аутобусом до Сопота или Барајева.

Највећи део исељених настањен је на територијама општина Чукарица и Раковица, па би логичан почетак брзе саобраћајнице био од обилазнице око Београда код петље Орловача и даље Ибарском магистралом до скретања за Рипањ. Саобраћајница би продужавала Липовачком шумом између Рипања и Барајева. Затим би се протезала преко подручја које обухвата следећа насеља: Лисовић, Бељина, Манић, Слатина, Сибница, Араповац, Миросаљци, Тулеж, Венчане, Даросава (Партизани), Буковик, Аранђеловац. У околини Аранђеловца била би спојена с брзом саобраћајницом Лозница–Аранђеловац–Свилајнац.

Милан Милијановић,
сци. за е-пословање, дипл. инж. кибернетике