Сећање на владику Атанасија Јевтића

Лист СПЦ „Православље” објавио је 15. марта чланак ђакона Бранислава Рајковића „Атанасије – по дару и имену” о саборовању светом литургијом епископа, свештенства и многобројног народа у Задужбини владике Атанасија кроз тродневно (1–4. марта) сећање у Требињу, у манастиру Тврдош, где владика почива „до општег васкрсења”.

Зоран Јевтић, потоњи рођени монах Атанасије, поникао је 8. јануара 1938. године у селу Брдарице код Шапца. После основног, школовање наставља у Богословији Светог Саве у Раковици, у генерацији будућег митрополита Амфилохија и владике Лаврентија. На Богословском факултету у Београду дипломирао је 1963, а наредне године одлази у Турску, где на православној Халки продубљује усавршавање, па прелази у Атину, где је докторирао („Еклисиологија апостола Павла по Светом Јовану Златоусту”). Године 1968. одлази у Париз, где предаје на Институту Св. Сергија, а 1972. враћа се у Београд, као сабрат манастира Троноша и професор Богословског факултета за патрологију, Свето писмо, историју Цркве и друге области. У два мандата био је декан Теолошког факултета (1981/81. и 1990/91).

Као богољубив човек, од ђачких, преко студентских, професорских, до владичанских времена био је врло омиљен. Скроман и једноставан са свима, православним и неправославним, јер су сви људи деца Божија, свих раса и вера. Као јеромонах волео је и играо фудбал, па као и архијереј. Зато је био неизмерно вољен од свих, особито младих.

Од 1960 – када је сагледајући живот Животодавца „са тачке вечности”, по духовнику му оцу Јустину Ћелијском и Аљоши Карамазову Ф. М. Достојевског, који узвикује „хоћу да живим за бесмртност, а не половично, не пристајем на то” – ревношћу Светог архијерејског сабора архимандрит Атанасије постављен је за 1992. године за банатског епископа.

У време распада и бомбардовања Југославије 1999. владика Атанасије драговољно се прихвата Епархије захумско-херцеговачке, па као и митрополит Амфилохије и други свештенослужитељи и христољубиви људи обилази западне просторе Балкана и Косово и Метохију, тешећи унесрећене и пострадале и од НАТО бомбардовања и од међусобног разарања.

У мисији „Милостивог Самарјанина”, особито после повреде врата, по савету лекарске комисије, али и на лични захтев, повукао се из управе епархије, али је још више ревновао, и то „до издиханија”, за богољубив народ Божији и све људе земаљског шара. Када је корона све косила, Таса, како су га измилоште звали, на клиници је рекао да „мора да пише”. Оставио је око 1.000 текстова и око стотину књига.

Заједно с митрополитом Амфилохијем епископ Атанасије достојан је индиректан настављач у православљу Св. Николаја Лелићког и Јустинијана Ћелијског. По речима Петра Другог Петровића Његоша, „благо томе ко довјека живи, имао се рашта и родити”.

Протојереј-ставрофор у пензији Александар Д. Средојевић,
Београд