Ћулибрк: Победа нашег народа над ужасима НДХ

Научна монографија професорке београдског Филозофског факултета Јелене Ердељан, која садржи аутентично сведочанство монахиње Марије Антић из јасеновачког манастира Рођења Светог Јована Крститеља, представљена је јуче у Народном музеју Србије. Представљајући публикацију „Монахиња Марија: Слике монахиње Марије – Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења”, штампану и на српском и на енглеском језику, епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк оценио је да је ова монографија „нова страна у нашем односу према Косову–Јасеновцу, месту које је постало светски симбол страдања”.

– Ова књига је знак обнове и знак победе нашег народа – казао је Ћулибрк и истакао да је логор Независне државе Хрватске (НДХ) у Јасеновцу био „страшнији и окрутнији од нацистичких логора”.

Као изузетну монографију која пробија пут разумевања геноцида кроз визуелност, описала је ову публикацију Лидија Мереник, професорка Филозофског факултета.
– Поставља се питање да ли је могуће стварати уметност после таквог ужаса. Јако ми је тешко да кажем да су ове слике лепе знајући стравичне историјске чињенице и сведочења, која су овде штампана – рекла је Мереник и додала да су ове слике, које приказују бруталне сцене смрти деце и недужних, више иконе.

Ауторка монографије Јелена Ердељан је поручила да „слике монахиње Марије на дубок смирен, нежан и леп начин преображавају простор смрти у простор васкрсења”.

– Овај простор јесте истински прави, нови Јерусалим и пред том чињеницом, као и пред празним гробом Христовим, заустављају се све речи. Оно што осећамо у срцима и нада у васкрсење су оно о чему нам говоре слике монахиње Марије – казала је Ердељан и додала да је монографију посветила свом прадеди Новаку Радовићу, ратнику са Цера, убијеном на кућном прагу у Вуковару пре 83 године, односно на дан стварања Независне државе Хрватске (НДХ).

Кустос Музеја жртава геноцида Никола Радосављевић је оценио да ова монографија долази као природан наставак сведочанства и представља важан мост у култури сећања.

Објављивање монографије омогућили су Министарство културе и Музеј жртава геноцида.