Нети Мунк, прва српска добровољна болничарка

Комеморацијом на Јеврејском гробљу 8. априла, Јеврејска општина Београд и Коло српских сестара обележили су сто година од смрти Наталије Нети Мунк, рођене Тајтацак (1864–1924). Реч је о хероини која је учествовала у свим ратовима које је Србија водила за независност, ослобођење и уједињење. Почев од 1885. године, па затим 1912–1918, до смрти је била један од најагилнијих чланова српског друштва.

Учествовала је у свим активностима добровољног и хуманитарног рада друштвеног живота Краљевине Србије. Сва хумана друштва, добровољачка удружења, нарочито Црвени крст, имали су у њој сарадницу ненадмашне енергије. Зато је њена сахрана била врло свечана, испратили су је до вечне куће грађани и војска, многобројне корпорације и добровољци. Наталија Нети Мунк сахрањена је на парцели палих ратника.

Слављена је за време живота и била је једна од малобројних који су без најаве могли да дођу у двор Карађорђевића. Њен ратни друг посветио јој је топао некролог у „Политици” од 9. априла 1924: „Данас ће Наталија Мунк мирно лећи у топлу груду оне земље коју је она не само искрено љубила већ којој се у пуној мери одужила. Ова наша благородна сестра Мојсијеве вере одужила се српском народу као ретко која жена. Она је прва српска добровољна болничарка.”

Нети Мунк је рођена у скромној занатлијској породици на Дорћолу. Када је 1885. избио српско-бугарски рат, двадесетогодишња Наталија се јавља као добровољна болничарка да негује рањенике и болеснике војнике у Доњем граду, у болници у којој је од болничарке постала главна надзорница.

За време балканских ратова 1912–1913. негује болеснике у Четрнаестој резервној болници и тада је и сама добила трбушни тифус. Када је почео Први светски рат, поред посла добровољне болничарке, бавила се прикупљањем материјалних средстава и потребне ратне опреме. Заразила се пегавим тифусом 1914. и преболела га. У време повлачења, само својим трудом, успела је да у Крушевцу образује још једну болницу, где је покушала да се задржи до повратка српске војске из Грчке. Тешко је преживела аустријску окупацију Србије, када се једва спасла оптужби да прикупља оружје за снабдевање српских комита.

Наталија Мунк је била једна од најзаслужнијих чланова српског друштва. Ни у ретким годинама мира није одустајала од хуманитарног рада. Била је чланица Управног одбора Јеврејског женског друштва, првог женског друштва које је основано у Србији. Ово друштво је 1924. свечано и са признањима престонице и целе земље прославило 50. годишњицу оснивања.

Била је чланица Савеза ратних добровољаца и српског Црвеног крста. После рата, иако већ у годинама, ова мајка седморо деце, предано је радила за опште народно добро све до месец дана пред смрт.

За ревносну службу добила је Орден Карађорђеве звезде с мачевима, златну и сребрну медаљу краљице Наталије, а одликована је два пута Орденом светог Саве и Споменицама свих ратова од 1885. до 1918. За сарадњу с многим хуманитарним, добровољачким удружењима, нарочито са српским Црвеним крстом, награђена је Медаљом Међународног црвеног крста и Крстом милосрђа.

Нети Мунк припада женама-светионицима које су, задужујући људску цивилизацију, осветљавале пут не само својој генерацији, већ и данашњим генерацијама младих људи оба пола. Њихова светлост охрабрује посебно оне који се срећу с баријерама и предрасудама, било због своје полне припадности, било због националне припадности или неких других личних особина.

Одлика данашњег демократског доба је и даље олаки негативизам пренебрегавања капацитета жена, насупрот чему и даље широм света васпитање и традиција омогућују великом броју мушкараца да буду припремљени у детињству да очекују у животу висок степен могућности, аутономије и поноса сопственим достигнућима.

Слика и самопоштовање, политички идентитети заједница, непрестано се изграђују и остварују кроз узајамни рад појединаца, група и њихових достигнућа, кроз сазнавање, дивљење, учење, усвајање инспиративних примера из прошлости. То сазнавање нам омогућују да будемо и оно што нам је дато, и оно што смо научили, и оно што хоћемо, и оно што смо замислили да будемо. Ми сада радимо и боримо се за свет у којем може да се жање жетва демократије. Зато су нам потребни женски узори, женске приче, женске победе и достигнућа.

Порука њеног живота младим генерацијама је да бољу будућност може имати само она земља коју подједнако воле и којој подједнако истински служе не само њени синови већ и њене кћери, не само припадници и припаднице већинског народа већ и они који долазе из мањинских народа.

Нети Мунк није једина, она је само једна у низу Јевреја у Србији који су пример непоколебљивог патриотизма.

Проф. др Зорица Мршевић