Путују, пишу и фотографишу

Сви знамо где су Студеница, Жича или Милешева, али мало ко би умео „из прве“ да пронађе на мапи Миљков манастир, Ђунис, Дубницу, Иверицу. За то се побринуо брачни пар Томислав и Загорка Поповић, који су оно што други називају „досадним пензионерским данима“ претворили у умеће живљења. Путују често Србијом, обилазе планинске пропланке и бање, а успут сврате и у околне манастире. И тако већ годинама. После свих тих путешествија настала је књига.

И до сада смо имали укоричених издања о нашој богатој културној баштини, црквама, испосницама и манастирима, али нисмо имали овакав, прегледан и лепо илустрован водич до манастира у Србији.

Тома и Загорка су одлазили на света места као обични путници, ходочасници. Тако су сакупили мноштво занимљивости из прошлих векова, много података о лековитим манастирским изворима, занимљивих детаља и анегдота о нашим историјским личностима које су кроз векове биле добротвори и ктитори. Уосталом, и путописац Феликс Каниц је говорио да је лакше замислити мађарску пусту без чарде, него српску планину без манастира.

Сазнали су, рецимо, да у манастиру у селу Грабовац код Обреновца постоји изворска вода која лечи вид, или да у селу Крушедолу на Фрушкој гори, недалеко од истоименог манастира, постоји Сретењска црква која је изграђена и од прилога руског цара Ивана Грозног. У Мачванском Прњавору, у манастиру Петковица, извор назван по светој Петки помаже нероткињама, а чудотворно дејство приписује се и лози изниклој из темеља цркве код северних врата.

Још неколико занимљивости: у Миљковом манастиру код Свилајнца описменио се и образовао војвода Стеван Синђелић, а у Ђунису 1876. године, у борбама код Горњег Адровца, погинуо је руски племић пуковник Николај Рајевски, који је и сахрањен у порти манастира Свети Роман, пре него што му је тело пренето у Русију.

Мало је познато и да је Иверица, манастир у Сићевачкој клисури, једини војни манастир. Указом краља Александра Првог Обреновића „за старешину манастира војног постављен је војни свештеник г. Жунић”.

(/slika2)У „Водичу до манастира у Србији” приказано је укупно 211 православних манастира, међу којима и они који сада служе као парохијске цркве или чекају да буду обновљени. То су манастири Војводине, Браничева, косовскометохијски, манастири од Чачка до Ивањице, од Рудника до Гоча, шабачки и ваљевски крај… Уз сваки наслов области налази се карта са означеним локацијама за сваки од манастира.

Од мноштва материјала које је Томислав сакупио уз подршку супруге, до Нове године изаћи ће још две монографије и четири компакт диска. На сваком ће бити представљено по педесет манастира и цркава.

(/slika3)Али ни то није све. Сада супружници раде на новом пројекту. Желе да нам представе и манастире Серске области у североисточној Грчкој, где је Душан Силни проглашен за цара.

Тома је посебно поносан на податак да се још од 1956. године бави фотографијом. Осим културне и духовне баштине занимао се и за психологију и дечју књижевност. Радио је и као учитељ и наставник, специјализовао је психологију маркетинга, па је у издавачким кућама „Борба” и „Вјесник” својевремено био руководилац службе за маркетинг. Више година провео је и у Заводу за уџбенике, где је као уредник био задужен за издања из психологије, педагогије и дечје књижевности.

Тома и Загорка су се уз помоћ неколицине ентузијаста пре више од десет година прихватили још једног посла, чији ће резултати ускоро бити видљиви, када се јавности представи „Дечји речник” са 7.500 речи које су деца објаснила одраслима.

Дечја психологија, путовања, духовна баштина – тако теку пензионерски дани Томе и Загорке. Путују, пишу и фотографишу.

-----------------------------------------------------------

Срећа је бити човек

Пријатељ је онај с ким си и кад ниси.

Новинар је онај што пише у новинама. Некад тачно, некад измишља.

Царина је казна што се плаћа зато што нешто доносиш из иностранства.

Нула је број. А како је број кад нема ништа. Кад је неко никакав, кажу да је – нула.

Срећа је бити човек.

(Из „Дечјег речника“)