​ Носталгија је привлачна као траг бивших дилема

Међу новим књигама Мухарема Баздуља је роман „Невидљива дружба”, у издању Лагуне, и два кратка романа у једном тому „Сарајевски гробови” и „Цијели дан киши у Загребу”, у издању Службеног гласника. „Пробудио сам се у потпуном мраку”, започиње своју приповест јунак „Невидљиве дружбе”, у изненадној свесности свог постојања, започињући своју реченицу, која траје на 140 страница без тачке,, асоцијативно нижући доживљаје од детињства и одрастања, до рата у Босни и живота у иностранству, од прве велике љубави до разочарања и проналаска нове, уз стално признавање музичких, литерарних, филмских и филозофских утицаја који формирају једну личност.

У првом роману јединственог тома „Цјели дан киши у Загребу” преплићу се догађаји из Травника, Сарајева и Загреба, предратна, ратна и послератна дешавања временски дефинишу причу, док се садржај распетљава попут трилера чија је окосница убиство. Други кратак роман „Сарајевски гробови” започиње у Београду. Прича се гради кроз приповедачев однос с мајком, личну реминисценцију догађаја и породичну историју које обликују спољашња дешавања, али и дубоки унутрашњи сукоби.

У ваше две нове књиге јунаци живе у Аустрији, у Загребу, у Београду, али Сарајево је тај град који израња из њихових сећања, у том граду почели су њихови животи и трајали до рата. Због чега се Сарајеву враћате као лајт мотиву или упоришту међу топонимима?

Ратни распад Југославије свим њеним становницима је направио дисконтинуитет у животу, али ни у једном граду, макар међу оним већим у југословенским оквирима, то се не очитује као у случају Сарајева. Ту има много различитих судбина, али је доминантна слика у уметничким визијама углавном једнолична. Моја идеја је да из перспективе конкретних људских егзистенција мало обогатим или допуним тај мозаик. Наравно, има ту и потпуно личних момената. Мој живот је у неким важним годинама, отприлике од деветнаесте до тридесет и пете био примарно везан за Сарајево, неки од мојих најбољих пријатеља и пријатељица су из Сарајева. Али важније од свега набројаног, баш такви ликови су ми били потребни за ове приче.

Људима у Сарајеву, кад је почео рат, била је потребна нека мантра преко које би Западњаци могли да схвате да то није неки примитивни град Трећег света, него место где су само осам година раније одржане Зимске олимпијске игре, каже ваш приповедач. Какав је сада однос Запада према Сарајеву, и шире, према Балкану, 40 година после ЗОИ и како он утиче на мишљење Балканаца о самима себи?

Позиција Југославије за време хладног рата била је посебна и инокосна. Крвави распад земље учинио је да се ретроактивно заборави за шта смо овде били способни и да у много чему нисмо заостајали за тим фамозним Западом. Садашњи однос према такозваном западном Балкану у сенци је односа према Русији, јер се овај део света посматра као „полигон” на којем Русија (као и Турска, уосталом) може да оствари неки геополитички утицај. А однос Балканаца према себи самима обележен је, нажалост, међусобним непознавањем. Већ деценијама сведочимо томе како се Срби и Бугари, или Грци и Албанци, културно међусобно препознају преко западног посредништва. Примера ради, кад се у скорије време писало о награди „Букер” Георгију Господинову, односно о смрти Алека Попова, за нас ови бугарски писци нису примарно били важни књижевници једног блиског народа, него уметници препознати на Западу. Слично је и са румунском кинематографијом или опусом Исмаила Кадареа.

Осећате ли некад борхесовску „носталгију за садашњошћу”, да ли је носталгија, поред осталог, механизам који побуђује и на критички однос према прошлости?

Носталгија је најчешће сентиментално осећање „жала за младошћу”. У том смислу, како време пролази, људи постају свесни да су неке одлуке направиле неповратан утицај на њихов будући живот. Управо је Борхес кога помињете незаборавно напоменуо да је једна од лепота носталгије то што истовремено можемо носталгично да призивамо алтернативне наративе који се међусобно искључују. У уметничкој обради, носталгија је привлачна управо као траг бивших дилема, то јест свести да су постојале стазе којима се није пошло. А кад смо код „критичке меморије” већ смо на пола корака од литературе.

Да ли бисте волели да се књиге „Цјели дан киши у Загребу”, „Сарајевски гробови” и „Невидљива дружба” читају више у региону?

А гледајте, не жалим се ја ту на интерес публике. Нема сумње да је већина мојих читалаца у Србији, али има их и у „комшилуку” (као и у дијаспори, уосталом, што је опет посебна прича). Примера ради, ево, библиотека у Бијељини, која је по броју чланова највећа у Босни и Херцеговини, објавила је шре неки дан списак од три најчитаније књиге у њиховој библиотеци током фебруара: ту су „Послије забаве” Стеве Грабовца, „Папир” Горана Петровића и моја „Невидљива дружба”. Такође, пре коју недељу сам имао изузетно посећено књижевно вече у Пљевљима, у Црној Гори. Интереса, дакле, има и књиге се засигурно читају. Могуће да у сарајевским и загребачким медијима нема превише помињања мојих књига, барем у последње време, али трудим се да у томе не видим неку тенденциозност. Чини ми се да је књижевни живот у Србији много богатији и да је цела  издавачко-књижарско-читалачка инфраструктура много развијенија него у остатку такозваног региона. Отуд је, чини ми се, и писцима из Хрватске, БиХ и Црне Горе важније да су присутни у Србији, него обрнуто.

Јунак из „Невидљиве дружбе” памти, поред осталог, стихове Спрингстинових песама када воли, међутим, када умире цитира Кавафија, али и „Бијело дугме”. Да ли овај асоцијативни роман, од једне непрекинуте реченице, у ствари показује колико култура и популарна култура утичу на појединачне идентитете и на начине на који људи живе и умиру?

Да, у роману се, између осталог, покушава предочити релативно банална истина да „култура у најширем смислу” представља једно од кључних формативних искустава сваког од нас. Наши животи су посредовани начином на који их доживљавамо, а на то утичу „производи културе” што чине нашу свакодневицу. Јунак „Невидљиве дружбе” у том смислу има укус који је одраз и генерације и географије одрастања, али такође и неких приватних идиосинкразија.

Да ли је у ствари најбољи живот проживео један еклектичар?

Тешко је рећи шта је „најбољи живот”. Из неког разлога ми пада на памет она сцена из „Хамлета” кад дански краљевић не жели да убије свог стрица док се овај моли, пошто не жели да му се смртни час поклопи с молитвом. Као у књизи или филму, потпуна слика живота указује се тек када се живот комплетира. А и ту треба знати да људи имају различит систем вредности. Некоме је најбољи живот каталог хедонизма, а неком етика одговорности. Уосталом, има и двестотинак година откако је Кјеркегор супротстављао естетско и етичко животно становиште. За еклектичара је свакако важније шта о томе мисли он сам од онога што мисле други.