Сликар који памти

„Та дивна неостварења” изложбени је  наслов који после дужег времена пред нас доноси слике Славка Крунића. У Галерији РТС-а недавно је отворена поставка радова овог уметника који живи и ради у Београду и Новом Саду и његова дела могу се видети до 5. маја.

Око 40 слика које до сада нису јавно излагане могу се довести у везу са ауторовим речима да „сваки неостварен сан оставља отворен пут за нова, можда бескрајна сањања”, док Крунић наставља традицију српских сликара фантастике кроз своју специфичну поетику преточену у галерију ликова који нас посматрају са слика.

Како подсећају из ове галерије, Крунић је рођен 1974. у Београду. Дипломирао је на београдском Факултету ликовних уметности 1998. године, у класи професора Радомира Рељића. Магистрирао је 2002. у класи професорке Анђелке Бојовић. Од 2000. године члан је УЛУС-а, а од 2011. УЛУПУДС-а. Излагао је на тридесет девет самосталних и на више од двеста групних изложби у земљи и иностранству. Од 2010. до 2015. године радио је као илустратор за „Политикин Забавник”. Књигу „Сатириконе” објавио је са француском књижевницом Елоди Пинел. Са књижевницом Мирјаном Огњановић уприличио је три књиге – „Управа неукаљаних части” (Академска књига), „Несаница за двоје” (Booka) и „Маузолеј” (Алтанова), да би четврту књигу „Лажне бајке” (Booka) реализовали заједно са писцем Давидом Албахаријем. Са списатељицом Сањом Домазет приредио је књигу „Мале богиње” (Службени гласник). Своју монографију „Маузолеј несавршенства” (Unicorn) са текстом Била Гулда, америчког музичара и продуцента, објавио је у Лондону. Илустровао је дело „Књига које нема” Ђорђа Балашевића као и каталог, плакат и билборд опере „Вертер” Народног позоришта у Београду, као и плакат и билборд за оперу „Севиљски берберин”. Његови радови се могу наћи на омотима музичких издања светски познатих извођача, међу којима је и Един Карамазов.

Књижевник Бранко Кукић у каталогу изложбе пише: „Мислим да је Славко Крунић сликар који памти. Памти оно што је видео, и у сликарству и у животу. Он не пресликава, јер он памћењу додаје фантазију и тако открива могуће светове. Време у коме он данас живи и слика је време технике, нових медија, време постварења човека. То време ради против њега. Али он осећа ово време противуметности. Савремени уметници-техничари желе да у уметност уведу заборав, несвесни истине да уметност ради против заборава. Уметност увек тежи кружењу и повратку.”

Кукић између осталог, истиче и следеће:„На портретима Славка Kрунића приметио сам једну сликареву интересантну намеру, верујући да он те своје уметничке поруке није свестан. Наиме, на многим сликама српског сликарства 19. века сликари су на портретима познатих и непознатих уз портрет стављали неки симбол, било знак флоре, фауне или неког предмета. Да ли су то били симболи расположења портретисаног, или симболи његове младости, старости, отмености, скоре смрти, његовог дела и карактера, или знаци предсказања, то је тема претпоставки тумача тих портрета. Да ли су насликани због тадашњих манира, разлога жанр-сликарства, или због улепшавања портрета, или из немоћи поставке портрета, ми то не можемо поуздано знати. О томе историчари уметности могу да разглабају до миле воље. Мислим да су стари сликари имали у виду да је цео боговетни свет једна целина, и да сваки делић те целине одражава свет као тачку у којој је све сажето. Враћање тој идеји данас се зове – декаденција. Али симболи на тим сликама могу да значе радост, тугу, меланхолију, пролазност живота, рађање новог света и нових идеја, запитаност над светом, страх, смрт или њено наслућивање. Све је то скупљено у интуицији и наслућивању сликара који портретише, или ти симболи значе нешто конкретно. Али то једино или слути или зна портретиста, јер он путем своје уметности 'види' судбину, али не само судбину једне личности, него и судбину света. У том тренутку он је и 'јунговац' , или 'фројдовац' , или 'видовити' , дакле неприкосновени. Смисао уметности је, између осталог, и у томе.”