Буђење Крима

За 25–30 година Крим ће постати муслиманска територија, тврди Николај Злобин, директор руских и азијских програма Института за светску безбедност из Вашингтона. „Тачније речено, Крим ће изгубити ко год га буде контролисао у скоријој будућности и при томе спроводио политику у интересу муслимана“, сматра Злобин и додаје: „Уколико Крим буде потчињен Русији, изгубиће га Русија, уколико га буде контролисала Украјина, и она ће га изгубити.“

Интересантно, али недавни краткотрајни рат Русије и Грузије није доконе светске политичке аналитичаре инспирисао да се мало поближе позабаве неким другим просторима две поменуте земље, у којима би такође могло да дође до непријатних дешавања. Сетимо се, Грузија, сем Абхазије и Јужне Осетије, доскоро није контролисала ни Аџарију, покрајину смештену уз само Црно море. Истовремено, ни у Руској Федерацији није све мирно. У Ингушетији, на пример, током првих девет месеци ове године, у сукобима са исламским терористима погинула су 52 припадника органа реда, док их је око 150 рањено. Другим речима, „материјала за спекулације“ има и превише. Па ипак је пажња усмерена на сасвим другу страну, на Украјину, а посебно на – Крим.

Сунчано полуострво у Црном мору имало је прилично бурну историју. Преко њега су током векова прелазили бројни народи – од Грка, па преко Персијанаца, Гота, Хуна, Монгола... до Турака. Последња велика промена десила се 1944. године, у време Другог светског рата, када је совјетски лидер Јосиф Стаљин, у знак одмазде због сарадње са Хитлеровим нацистима, наредио депортацију комплетног кримско-татарског живља у Узбекистан и друге удаљене крајеве СССР-а. Жиг издајника скинут је са кримских Татара 1967, али повратак на вековна огњишта дозвољен им је тек у време Горбачовљеве „перестројке“. Са осамостаљењем Украјине, овај процес је убрзан и до сада се кућама вратило око 250.000 изгнаника и њихових потомака.

То је један део приче. Други се тиче самог положаја Крима као аутономне републике унутар украјинске државе. Наиме, црноморско полуострво никада до 1954. није припадало Украјини. Поменуте године, на инсистирање тадашњег совјетског лидера Никите Хрушчова, Криму је измењен статус. Уместо аутономне области у оквиру Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике постао је аутономна област (а потом и аутономна република) у надлежности централне власти у Кијеву. Промена је објашњена „тесним географским, економским и културним везама” са тадашњом Украјинском Совјетском Социјалистичком Републиком. Распад СССР-а само је зацементирао ово решење.

Како се, међутим, испоставило, поменути разлози за политичку сеобу надлежности над Кримом нису заживели ни до данас. Од око два милиона становника више од половине су Руси, ту је још увек укотвљена Руска црноморска флота, везе са бившом матицом остају јаке и националисти су све бучнији. Истовремено, Татари депортовани у Стаљиново време враћају се у све већем броју на некадашња огњишта и траже повратак некадашње имовине и права. Несугласице са Кијевом су све чешће пошто проблем повратника законски није адекватно регулисан...

Ипак, прави разлог због којег је полуострво високо на лествици „прегрејаних“ делова наше планете јесте стратешки политички заокрет који је учинила украјинска власт после „наранџасте револуције“ 2004. Актуелни лидер Виктор Јушченко одлучио је да земљу поведе под окриље САД, НАТО-а и Европске уније. У простору Црног мора оваква промена могла би да има несагледиве последице, како по Украјину и Русију, тако и по остале земље које га окружују. Велика већина Украјинаца зато, барем за сада, није склона овако драстичној промени, поготово зато што оно кроз шта су као транзициона земља прошли до сада не наговештава да наставак истог пута води у сигурнију будућност.

На Криму се све више говори о јачању аутономије, па чак и о могућем враћању под окриље Руске Федерације. Једнострано проглашавање јужне српке покрајине Косова и Метохије за независну државу овде су примили као знак да ствари могу да се мењају. Са друге стране, у Севастопољу, на пример, страхују да би евентуални одлазак руске Црноморске флоте из њихове луке могао да има тешке последице по локално становништво. Град умногоме живи управо од сталног присуства руских морнара и радних места које обезбеђује опслуживање флоте и свега што је са њом у вези.

Како ће се званични Кијев изборити са два велика кримска проблема – Татарима повратницима и жељом Руса да се приближе матици – остаје да се види. Процена Николаја Злобина наводи на један, але не обавезно и једини, закључак. Ипак треба навести и речи Рефата Чубарова, првог заменика кримско-татарске скупштине: „Већина данашњих украјинских политичара и не схвата да је у току повратак целог једног народа. У складу са тиме њихова обавеза је да донесу одговарајуће законе који би били одговор на мноштво питања у вези са обезбеђивањем основних људских права, али и обавеза повратника.”

А када је реч о Русима, и њих су већ почели да обилазе разни „емисари“ и „добронамерници“ из бивше матице, укључујући и московског градоначелника Јурија Лушкова. Биће да је све то само увод у оних 25–30 година које је помињао Злобин.