Хуманитарни хорор у Судану

Брутални грађански рат у Судану обележава данас прву годину током које је 15.000 људи убијено, а галопирајућа глад и расељавање најављују трагичну хуманитарну кризу.

„Судан је на путу да постане најтежа криза глади на свету”, упозорава високи званичник УН Едем Восорну.

УН процењују да је помоћ неопходна за близу 25 милиона људи, односно половини становништва, да је са несташицом елементарне хране суочено 18 милиона, од којих је пет милиона на ивици катастрофалне глади. Осам милиона Суданаца је расељено, од чега 1,7 милиона по суседним државама. Око 70 одсто здравствених центара је недоступно.

У избегличком логору на северу области Дарфур једно дете умире свака два сата. Фонд УН за децу извештава да је 14 милиона деце пред највећом глобалном кризом. Око 3,5 милиона деце присилно је расељено, близу 7,5 милиона нема приступ безбедној води за пиће, а три милиона оних испод пет година пати од акутне неухрањености. Чак 19 милиона је одвојено од школа.

Производња жита је током годину дана рата пала за 64 одсто, што као последицу има скок хране од 73 процента. Тек пет одсто Суданаца може себи да приушти нормалан оброк.

Сукоби између припадника регуларне армије (САФ), коју предводи генерал Абдел Фатах ел Бурхан, и паравојних Снага за брзо развијање (РСФ), под командом генерала Мухамеда Дагала, почели су личним ривалством, а убрзо су добили на интензитету пошто су се укључиле разне наоружане групе и племенске милиције.

Етнички, племенски и политички обрачуни довели су до бомбардовања, разарања, масовних убијања, силовања и пљачки. Главни тужилац Међународног кривичног суда је пред Саветом безбедности УН изјавио да постоје докази о ратним злочинима обе стране.

Рат се прелио и преко граница Судана изазивајући регионалну кризу јер актери нуде подршку једној или другој страни.

САФ и РСФ оглушују се о позиве да омогуће хуманитарну помоћ, а међународне организације због општег насиља немају приступ многим угроженим областима најпространије земље Африке. Чим једна страна предложи руту за дотурање помоћи, друга је одмах блокира.

САФ контролише главни град Картум и већину региона на западу земље, док РСФ држи север и исток Судана, укључујући и главну луку на Црвеном мору, Порт Судан.

Савет безбедности је у марту позвао на хитан прекид ватре. Американци су упозорили да ће од савета захтевати акцију како би се гладнима и болеснима испоручила помоћ, ако треба из суседног Чада уколико се не успоставе безбедни коридори.

Зараћени генерали имају своје планове. Упркос упозорењима из Вашингтона да отвори границу према Чаду, РСФ је у налету и припрема појачане операције пошто је добио подршку група из области Дарфура, попришта крвавих сукоба арапских муслимана и афричких анимиста 2003, када је убијено 480.000 људи. У току је мобилизација, а за Картум се шаљу појачања.

САФ такође најављује континуирани отпор и не обазире се на оптужбе УН да ракетама и гранатама гађа густо насељена подручја и да цивиле користи као људски штит.

Савет безбедности је почетком децембра изгласао повлачење политичке мисије УН из Судана, пошто је суданска влада њен учинак означила као „разочаравајући”. Покушаји посредовања САД и Саудијске Арабије су један за другим пропадали.

Позив на примирје током управо истеклог месеца рамазана, који је упутио генерални секретар УН, био је игнорисан. САД се надају да ће 18. априла у Саудијској Арабији бити обновљени мировни преговори, али пристанка зараћених страна нема. И питање је да ли ће га бити, пошто један од водећих команданата армије, генерал Јасер ел Ата, понавља да са РСФ неће бити преговора пре него што парамилитарна група не преда све територије које је током рата заузела.

Адел Сајед Ахмед, судански писац и политички аналитичар, није усамљен критичар који сматра да светска заједница упорно инсистира на војном решењу које, после године жестоких сукоба, делује неостварљиво. Прозива УН што нису нашле одговарајуће механизме да допреме храну и лекове и да успоставе безбедне хуманитарне коридоре.

У Паризу се, у сенци конфликта у Гази, на годишњицу суданског грађанског рата одржава донаторска конференција. Препуштање решења зараћеним странама само значи да ће се наставити конфликт ниског интензитета, који додатно продубљује етничке разлике. Хуманитарна криза попримиће такве димензије да ће свет ипак морати одлучније да се ангажује.