Како се решити кератоза

На кожи старијих особа, најчешће оних који имају више од 60 година, често се појављују појединачне или групне округле или овалне, браон или црне промене, величине до око једног центиметра. То су сува уздигнућа на кожи која се повремено круне и чешће се јављају код мушкараца. Обично се налазе на кожи трупа и лицу, али их има и на осталим деловима тела. Реч је о себороичним кератозама. Те промене су безазлене, некада само сврбе, али ружно изгледају. Ређе се на кожи срећу сличне промене, тзв. актиничне кератозе – црвенкасте су, осетљиве, лако крваре и налазе се само на местима изложеним сунцу или вештачком зрачењу. Те промене обавезно треба одстрањивати јер се временом претварају у кожни карцином.

О себороичним кератозама пишем из два разлога. Један је тај што се многе особе боје да оду код дерматолога или породичног лекара на преглед. Други је да укажем да наши здравствени осигураници ретко могу да добију бесплатан третман кератоза – јер „то је само естетски проблем”, а болнички дерматолози обично немају времена за то. Најгоре од свега јесте то што се себороичне промене након одстрањивања често поново јаве. Зато, ако би особа на сваких неколико година посећивала приватног дерматолога ради дијагнозе и одстрањивања (течни азот, киретирање или радиоталаси), требало би јој сваки пут много више од половине просечне месечне пензије. Себороичне кератозе, ако не сметају сврабом, не морају се уклањати јер се никада не претварају у рак. Али, не верујем да такве промене на лицу ико жели да доживотно задржи, поготово кад се увећају или им се број знатно повећа. Па како ће пензионери одвојити новац да уклањају те кожне творевине?

Једно време сам живео у Чикагу где сам имао здравствено осигурање. Кад год бих због било чега посетио свог лекара, он би на крају прегледа у ординацију унео мало течног азота у пластичној чаши (попут оне за кафу) и намотуљком вате на штапићу спржио кератозу која ми је сметала. При једној посети није било течног азота и он је киретирао кератозну наслагу, али је претходно инјецирао пар капи локалног анестетика да подручје утрне. Када тако ради породични лекар у болници која има десетак дерматолога, зашто и наши породични лекари не би могли слично да поступају?

Предлажем директорима медицинских центара да позову специјалисту с дерматолошке клинике да одржи тросатни освежавајући курс о дијагностици и одстрањивању кератоза, за неколико породичних лекара. Претходно треба набавити мобилни криогени резервоар за течни азот, по могућности дерматоскоп и нешто редовног материјала, нпр. туберкулинске шприце и локални анестетик. Ако се једном месечно закажу бесплатни прегледи и одстрањивање кератоза, хиљаде грађана Србије у геријатријском добу боље би се осећале.

Академик Рајко Игић,
аутор уџбеника „Основи геријатрије”, Сомбор