Главе су све усијаније, фитиљи све краћи

Не бих дело „Михаел Колхас” назвао романтичарском авантуром, нити мислим да је време за романтизам. После свега што нам се десило у протеклој и у овој години нема више места за романтику. Време је за озбиљно постављање питања и промишљање стварности и живота који живимо. Нема више места за романтичне приче. Вода је дошла до грла и још се пење. Не може се зауставити. И нема назад. Време је за крик, за отрежњење. Да почнемо да мислимо једни на друге.

Овако је редитељ Борис Лијешевић у разговору за „Политику” најавио свој нови редитељски рукопис на којем истрајава према делу „Михаел Колхас” Хајнриха фон Клајста. Премијере представе „Михаел Колхас” биће изведена 17. априла од 20 сати на Сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта у Београду. Драматизацију је написао Федор Шили, драматурзи су Федор Шили и Милош Кречковић, сценограф Дарко Недељковић, костимографкиња Марина Сремац, композитор Краљ Чачка, а сценски говор је обликовала Љиљана Мркић Поповић.

Јунаке Хајнриха фон Клајста тумаче: Војин Ћетковић, Војислав Брајовић, Миодраг Драгичевић, Милена Васић, Никола Ракочевић, Зоран Цвијановић, Милош Самолов и Алексеј Бјелогрлић.

И данас, после два века, Клајст је готово невероватно модеран у стилу, тематици и идеологији свог јединственог опуса. Његова прича је изаткана грубим нитима попут Софоклове „Антигоне”. Зашто је данас узбудљива ова драма о судском спору из 16. века?

Све добре приче су увек модерне, јер се у њима препознају пошасти сваког времена. Ово је прича о човеку који на путу кроз Саксонију улази у сукоб са локалним властима. Његова одлука да се бори и добије правду легитимним средствима отвара Пандорину кутију из које излазе сва зла коруптивног друштва, заробљеног од једне моћне племићке породице. Питамо се да ли се вреди борити против неправде? Која је цена борбе, ако са друге стране неки људи у рукама држе кључеве правде и отварају та врата само својим рођацима и пријатељима. А остале не препознају као достојне правде, па ни достојне извињења за грубости и повреде које им наносе. Озакоњено је право на бахатост, грубост, непотизам, насиље. Свега смо се нагледали задњих неколико деценија, а изгледа, нагледао се и писац Хајнрих фон Клајст, који је писао ову причу на самом почетку 19. века. А писао је према истинитом догађају из 16. века када је историјски јунак Ханс Колхас, борећи се за правду против племића који су му одузели коње, завршио на губилишту. Вапај за правдом је осуђен на смрт. Дакле, кроз векове се понавља иста матрица. Онај који покушава да мирно живи и ради свој посао и одгаја децу незаштићен је. И ако се нађе на путу моћницима, они ће правосудни систем окренути против њега. Све то ствара гнев и побуну.

Како објаснити самом себи да правде на земљи нема, да системи не почивају на правди, већ на интересима. А услов за миран живот је неупадање у очи. Како поднети такву незаштићеност? Како живети?

Човек који мирно живи и ради свој посао и само тражи правду, на крају постаје разбојник и убица. Узима правду у своје руке, јер га нико не чује. Одлучује да правду прибави сам себи. Систем га не препознаје ако није део неке значајне породице, ако није део неког повлаштеног друштвеног слоја. А човек има потребу за правдом. Правда представља систем који гарантује да ће неко, ако те невиног повреди, добити своју правду. Међутим, Клајст указује на другачије стање ствари. Ако ниси интересантан властима, ако ниси нечији рођак или ако ниси са њима пословно увезан, правде за тебе нема и неће је ни бити. Клајстов јунак тражећи правду завршава на губилишту. Он је метафора неједнакости, неравноправности, непрепознавања од стране система. Човек који тражи правду за нешто сасвим очигледно и једноставно увек постаје жртва родбинских веза које су заробиле систем.

Клајст се мудро уздржавао од наметања сопственог става. Како ћете нам ви предочити чињенице које ћете ткати кроз ову своју сценски причу?

Увек гледам да задржим перспективу писца. У позоришту ме занимају управо чињенице које је писац измислио. Пишчев свет је маштовит, богат, инспирисан, целовит, интригантан. Читајући неко дивно штиво увек покушавам тамо да нађем своју представу. А ако је то штиво тако снажно и свевремено, онда имам и разлог да га радим. Ова прича већ више од 200 година буди интересовање. Али то ипак није пуко упризорење и пуко суочавање са грађом са којом гледалац не зна шта ће, те је пребацује из руке у руку као врућ кромпир. Прошло је време театра који намеће и доноси закључке и снажно поентира. Преферирам театар из кога изађем запитан.

Какав сте дијалог водили у случају дела „Михаел Колхас” са Федором Шилијем, односно са глумцима ЈДП-а?

Увек водимо исте дијалоге. Како да се прича што боље исприча и што јасније допре до гледаоца. Међутим, на почетку смо причали о тим својим тачкама пуцања пред неправдом или насиљем или грубошћу. И који је моменат када је потребно прогутати тај груби и оштри залогај. Занимљиво је колико дуго памтимо те мале повреде из детињства и школе. То се никада не заборавља. Неправде и повреде су део одрастања и емоционалног сазревања. Ко год би на проби призвао неку ситуацију одмах би се вратиле и емоције и незадовољство. Међутим шта са оним тешким увредама или повредама преко којих се не прелази. То мења ведрог човека у неку кисело-горку особу. Шта са тим? Колику казну заслужује узрок боли од које се човек никада не опорави? Која људска права треба да штите тог починиоца, узрочника? Превелика бол у људима буди нешто анимално. Жеђ за осветом, крвљу. Данас су људи пуни убилачких инстиката и мисли и све је опасније живети. Имам осећај да људи ходају као бомбе које само што не експлодирају и да нигде нема сигурности. Главе су све усијаније, врелије, фитиљи све краћи, разума је све мање. Све је узаврело. Шта нас може спасити. Који човек? Која мисао?

Да ли се редитељ после представе осећа непотребно, као одбачена чаура, како је говорио Дејан Мијач, из које је испаљена граната. Каква су ваша искуства?

Ја увек осећам олакшање. А као одбачена чаура се осећам када ме игноришу и заобилазе и када не препознају мој рад, кад нисам релевантан и кад су други важнији. Али ваљда су и то циклуси. Важно је бити смирен у свему. И у успеху и у неуспеху.