Glave su sve usijanije, fitilji sve kraći

Ne bih delo „Mihael Kolhas” nazvao romantičarskom avanturom, niti mislim da je vreme za romantizam. Posle svega što nam se desilo u protekloj i u ovoj godini nema više mesta za romantiku. Vreme je za ozbiljno postavljanje pitanja i promišljanje stvarnosti i života koji živimo. Nema više mesta za romantične priče. Voda je došla do grla i još se penje. Ne može se zaustaviti. I nema nazad. Vreme je za krik, za otrežnjenje. Da počnemo da mislimo jedni na druge.

Ovako je reditelj Boris Liješević u razgovoru za „Politiku” najavio svoj novi rediteljski rukopis na kojem istrajava prema delu „Mihael Kolhas” Hajnriha fon Klajsta. Premijere predstave „Mihael Kolhas” biće izvedena 17. aprila od 20 sati na Sceni „Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Dramatizaciju je napisao Fedor Šili, dramaturzi su Fedor Šili i Miloš Krečković, scenograf Darko Nedeljković, kostimografkinja Marina Sremac, kompozitor Kralj Čačka, a scenski govor je oblikovala Ljiljana Mrkić Popović.

Junake Hajnriha fon Klajsta tumače: Vojin Ćetković, Vojislav Brajović, Miodrag Dragičević, Milena Vasić, Nikola Rakočević, Zoran Cvijanović, Miloš Samolov i Aleksej Bjelogrlić.

I danas, posle dva veka, Klajst je gotovo neverovatno moderan u stilu, tematici i ideologiji svog jedinstvenog opusa. Njegova priča je izatkana grubim nitima poput Sofoklove „Antigone”. Zašto je danas uzbudljiva ova drama o sudskom sporu iz 16. veka?

Sve dobre priče su uvek moderne, jer se u njima prepoznaju pošasti svakog vremena. Ovo je priča o čoveku koji na putu kroz Saksoniju ulazi u sukob sa lokalnim vlastima. Njegova odluka da se bori i dobije pravdu legitimnim sredstvima otvara Pandorinu kutiju iz koje izlaze sva zla koruptivnog društva, zarobljenog od jedne moćne plemićke porodice. Pitamo se da li se vredi boriti protiv nepravde? Koja je cena borbe, ako sa druge strane neki ljudi u rukama drže ključeve pravde i otvaraju ta vrata samo svojim rođacima i prijateljima. A ostale ne prepoznaju kao dostojne pravde, pa ni dostojne izvinjenja za grubosti i povrede koje im nanose. Ozakonjeno je pravo na bahatost, grubost, nepotizam, nasilje. Svega smo se nagledali zadnjih nekoliko decenija, a izgleda, nagledao se i pisac Hajnrih fon Klajst, koji je pisao ovu priču na samom početku 19. veka. A pisao je prema istinitom događaju iz 16. veka kada je istorijski junak Hans Kolhas, boreći se za pravdu protiv plemića koji su mu oduzeli konje, završio na gubilištu. Vapaj za pravdom je osuđen na smrt. Dakle, kroz vekove se ponavlja ista matrica. Onaj koji pokušava da mirno živi i radi svoj posao i odgaja decu nezaštićen je. I ako se nađe na putu moćnicima, oni će pravosudni sistem okrenuti protiv njega. Sve to stvara gnev i pobunu.

Kako objasniti samom sebi da pravde na zemlji nema, da sistemi ne počivaju na pravdi, već na interesima. A uslov za miran život je neupadanje u oči. Kako podneti takvu nezaštićenost? Kako živeti?

Čovek koji mirno živi i radi svoj posao i samo traži pravdu, na kraju postaje razbojnik i ubica. Uzima pravdu u svoje ruke, jer ga niko ne čuje. Odlučuje da pravdu pribavi sam sebi. Sistem ga ne prepoznaje ako nije deo neke značajne porodice, ako nije deo nekog povlaštenog društvenog sloja. A čovek ima potrebu za pravdom. Pravda predstavlja sistem koji garantuje da će neko, ako te nevinog povredi, dobiti svoju pravdu. Međutim, Klajst ukazuje na drugačije stanje stvari. Ako nisi interesantan vlastima, ako nisi nečiji rođak ili ako nisi sa njima poslovno uvezan, pravde za tebe nema i neće je ni biti. Klajstov junak tražeći pravdu završava na gubilištu. On je metafora nejednakosti, neravnopravnosti, neprepoznavanja od strane sistema. Čovek koji traži pravdu za nešto sasvim očigledno i jednostavno uvek postaje žrtva rodbinskih veza koje su zarobile sistem.

Klajst se mudro uzdržavao od nametanja sopstvenog stava. Kako ćete nam vi predočiti činjenice koje ćete tkati kroz ovu svoju scenski priču?

Uvek gledam da zadržim perspektivu pisca. U pozorištu me zanimaju upravo činjenice koje je pisac izmislio. Piščev svet je maštovit, bogat, inspirisan, celovit, intrigantan. Čitajući neko divno štivo uvek pokušavam tamo da nađem svoju predstavu. A ako je to štivo tako snažno i svevremeno, onda imam i razlog da ga radim. Ova priča već više od 200 godina budi interesovanje. Ali to ipak nije puko uprizorenje i puko suočavanje sa građom sa kojom gledalac ne zna šta će, te je prebacuje iz ruke u ruku kao vruć krompir. Prošlo je vreme teatra koji nameće i donosi zaključke i snažno poentira. Preferiram teatar iz koga izađem zapitan.

Kakav ste dijalog vodili u slučaju dela „Mihael Kolhas” sa Fedorom Šilijem, odnosno sa glumcima JDP-a?

Uvek vodimo iste dijaloge. Kako da se priča što bolje ispriča i što jasnije dopre do gledaoca. Međutim, na početku smo pričali o tim svojim tačkama pucanja pred nepravdom ili nasiljem ili grubošću. I koji je momenat kada je potrebno progutati taj grubi i oštri zalogaj. Zanimljivo je koliko dugo pamtimo te male povrede iz detinjstva i škole. To se nikada ne zaboravlja. Nepravde i povrede su deo odrastanja i emocionalnog sazrevanja. Ko god bi na probi prizvao neku situaciju odmah bi se vratile i emocije i nezadovoljstvo. Međutim šta sa onim teškim uvredama ili povredama preko kojih se ne prelazi. To menja vedrog čoveka u neku kiselo-gorku osobu. Šta sa tim? Koliku kaznu zaslužuje uzrok boli od koje se čovek nikada ne oporavi? Koja ljudska prava treba da štite tog počinioca, uzročnika? Prevelika bol u ljudima budi nešto animalno. Žeđ za osvetom, krvlju. Danas su ljudi puni ubilačkih instikata i misli i sve je opasnije živeti. Imam osećaj da ljudi hodaju kao bombe koje samo što ne eksplodiraju i da nigde nema sigurnosti. Glave su sve usijanije, vrelije, fitilji sve kraći, razuma je sve manje. Sve je uzavrelo. Šta nas može spasiti. Koji čovek? Koja misao?

Da li se reditelj posle predstave oseća nepotrebno, kao odbačena čaura, kako je govorio Dejan Mijač, iz koje je ispaljena granata. Kakva su vaša iskustva?

Ja uvek osećam olakšanje. A kao odbačena čaura se osećam kada me ignorišu i zaobilaze i kada ne prepoznaju moj rad, kad nisam relevantan i kad su drugi važniji. Ali valjda su i to ciklusi. Važno je biti smiren u svemu. I u uspehu i u neuspehu.