Оспоравање Јосипа Броза

У „Политикиној” рубрици Погледи 12. априла је објављен текст проф. др Радоша Љушића, професора историје на Филозофском факултету Универзитета у Београду, у пензији, под насловом „Шћепан травар и Тито бравар”, чије је поређење те две особе најблаже речено изненадило читаоце.

Професор у првој реченици текста констатује да Тито није био Јосип Броз, па га даље оптужује за „дубоко обмањивачку легенду о свом индентитету” и да је сам себе прогласио браварем па доживотним председником итд, да су га Руси послали да руши монархију и сузбије српски хегемонизам.

Претпостављамо зашто се баш данас, у овом тренутку, подмеће сумња да се не зна давно позната истина ко је био Тито. То је могуће сваког тренутка проверити, укључујући и ДНК анализу. Зар треба подучавати историчара како се може утврдити идентитет личности? Господин Љушић хоће да нас збуни псеудонимом Тито, као да смо деца, и утврди да се иза тога крије нека друга личност, као да се не зна да су бројни револуционари, илегалци, користили псеудониме.

Зар се не може поћи од књиге рођених, венчаних, преко школских сведочанстава па даље, све до ДНК анализе?

Професору Љушићу изгледа није познато да је Тито као успешан бравар радио у „Гоши” у Смедеревској Паланци и да је из љубави према свом занату често узимао турпију у руке и нешто радио у својој радионици. Зар није могао да погледа евиденцију запослених у „Гоши” и у Загребу, где је радио као конобар и сл? Зар мисли да је суд у Загребу, кад га је осудио и послао на робију у Лепоглаву, судио некој имагинарној личности, без утврђеног идентитета?

Треба ли сумњати у велику антифашистичку тројку Рузвелт, Черчил, Стаљин када су у Јалти подржали наводно једног „преваранта” и партизански покрет, а не квислинге?

На једном месту аутор каже да су Руси били захвални Титу што је његово дело било усклађено с руским интересима. Откуда онда Титово супротстављање Резолуцији ИБ-а и Стаљиново размишљање да га ликвидира? Како је било могуће да се скоро половина земаља света укључи у Покрет несврстаних и да слави Тита као инспиратора тог покрета са још двојицом великих светских државника, ако је реч о шарлатану?

Господин Љушић каже да храброст није била Титова одлука јер је бежао пред Немцима после битке на Неретви, Сутјесци, Дрвару. Зар то нису биле стратешке одлуке врховног команданта да се сачувају животи рањеника и војске?

Аутор се спрда и с Титовом сахраном, за коју признаје да је била величанствена, али вели „без пирамиде као код египатских фараона”. Он сумња да је у гробу Титово тело. Па зар је немогуће обезбедити да се помери надгробна плоча и помоћу ДНК анализе утврди истина? Тако вређа велики број достојанственика који су присуствовали сахрани.

Оспоравајући Јосипа Броза острашћени противници херојског партизанског покрета, нашег послератног успешног и брзог развоја, нашег јединственог социјалистичког самоуправног система и непосредне демократије, где је човек био људско биће, а не „ресурс”, желе да оспоре све те резултате које смо постигли и које нам свет признаје и да кажу да је све то била заблуда, обмана и лаж, као да нема живих сведока о томе. Данас се у свету трага за неким облицима самоуправљања као партиципативног управљања, за облицима непосредног одлучивања, а неки од нас заслепљени неолиберализмом и профитом све то би бацили под ноге.

У праву је господин Љушић кад каже да је идентитет Броза и политичко питање. Да, јер га у овој форми постављају и држе отвореним они који негирају наш развој и нашу историју да би га у одређеном тренутку извукли из фиоке и пласирали кад им је погодно. У праву је и кад каже да се истина мора знати и не сме се крити, нас ради и потомака наших, али одмах затим оспорава чињенице и Тита проглашава „великим пустоловом и самозванцем 20. века”.

Не можемо занемарити временски контекст у којем се овај текст појавио. Наша држава се натчовечански бори да сачува свој интегритет и националне интересе, па је свакоме ко жели да је руши уз помоћ и страног фактора овакав текст добродошао, јер доводи у сумњу да је све било лаж и превара, да смо живели у заблуди, па се за такву државу не треба борити.

Живомир Жика Тешић,
политиколог у пензији, Београд