Osporavanje Josipa Broza

U „Politikinoj” rubrici Pogledi 12. aprila je objavljen tekst prof. dr Radoša Ljušića, profesora istorije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, u penziji, pod naslovom „Šćepan travar i Tito bravar”, čije je poređenje te dve osobe najblaže rečeno iznenadilo čitaoce.

Profesor u prvoj rečenici teksta konstatuje da Tito nije bio Josip Broz, pa ga dalje optužuje za „duboko obmanjivačku legendu o svom indentitetu” i da je sam sebe proglasio bravarem pa doživotnim predsednikom itd, da su ga Rusi poslali da ruši monarhiju i suzbije srpski hegemonizam.

Pretpostavljamo zašto se baš danas, u ovom trenutku, podmeće sumnja da se ne zna davno poznata istina ko je bio Tito. To je moguće svakog trenutka proveriti, uključujući i DNK analizu. Zar treba podučavati istoričara kako se može utvrditi identitet ličnosti? Gospodin Ljušić hoće da nas zbuni pseudonimom Tito, kao da smo deca, i utvrdi da se iza toga krije neka druga ličnost, kao da se ne zna da su brojni revolucionari, ilegalci, koristili pseudonime.

Zar se ne može poći od knjige rođenih, venčanih, preko školskih svedočanstava pa dalje, sve do DNK analize?

Profesoru Ljušiću izgleda nije poznato da je Tito kao uspešan bravar radio u „Goši” u Smederevskoj Palanci i da je iz ljubavi prema svom zanatu često uzimao turpiju u ruke i nešto radio u svojoj radionici. Zar nije mogao da pogleda evidenciju zaposlenih u „Goši” i u Zagrebu, gde je radio kao konobar i sl? Zar misli da je sud u Zagrebu, kad ga je osudio i poslao na robiju u Lepoglavu, sudio nekoj imaginarnoj ličnosti, bez utvrđenog identiteta?

Treba li sumnjati u veliku antifašističku trojku Ruzvelt, Čerčil, Staljin kada su u Jalti podržali navodno jednog „prevaranta” i partizanski pokret, a ne kvislinge?

Na jednom mestu autor kaže da su Rusi bili zahvalni Titu što je njegovo delo bilo usklađeno s ruskim interesima. Otkuda onda Titovo suprotstavljanje Rezoluciji IB-a i Staljinovo razmišljanje da ga likvidira? Kako je bilo moguće da se skoro polovina zemalja sveta uključi u Pokret nesvrstanih i da slavi Tita kao inspiratora tog pokreta sa još dvojicom velikih svetskih državnika, ako je reč o šarlatanu?

Gospodin Ljušić kaže da hrabrost nije bila Titova odluka jer je bežao pred Nemcima posle bitke na Neretvi, Sutjesci, Drvaru. Zar to nisu bile strateške odluke vrhovnog komandanta da se sačuvaju životi ranjenika i vojske?

Autor se sprda i s Titovom sahranom, za koju priznaje da je bila veličanstvena, ali veli „bez piramide kao kod egipatskih faraona”. On sumnja da je u grobu Titovo telo. Pa zar je nemoguće obezbediti da se pomeri nadgrobna ploča i pomoću DNK analize utvrdi istina? Tako vređa veliki broj dostojanstvenika koji su prisustvovali sahrani.

Osporavajući Josipa Broza ostrašćeni protivnici herojskog partizanskog pokreta, našeg posleratnog uspešnog i brzog razvoja, našeg jedinstvenog socijalističkog samoupravnog sistema i neposredne demokratije, gde je čovek bio ljudsko biće, a ne „resurs”, žele da ospore sve te rezultate koje smo postigli i koje nam svet priznaje i da kažu da je sve to bila zabluda, obmana i laž, kao da nema živih svedoka o tome. Danas se u svetu traga za nekim oblicima samoupravljanja kao participativnog upravljanja, za oblicima neposrednog odlučivanja, a neki od nas zaslepljeni neoliberalizmom i profitom sve to bi bacili pod noge.

U pravu je gospodin Ljušić kad kaže da je identitet Broza i političko pitanje. Da, jer ga u ovoj formi postavljaju i drže otvorenim oni koji negiraju naš razvoj i našu istoriju da bi ga u određenom trenutku izvukli iz fioke i plasirali kad im je pogodno. U pravu je i kad kaže da se istina mora znati i ne sme se kriti, nas radi i potomaka naših, ali odmah zatim osporava činjenice i Tita proglašava „velikim pustolovom i samozvancem 20. veka”.

Ne možemo zanemariti vremenski kontekst u kojem se ovaj tekst pojavio. Naša država se natčovečanski bori da sačuva svoj integritet i nacionalne interese, pa je svakome ko želi da je ruši uz pomoć i stranog faktora ovakav tekst dobrodošao, jer dovodi u sumnju da je sve bilo laž i prevara, da smo živeli u zabludi, pa se za takvu državu ne treba boriti.

Živomir Žika Tešić,
politikolog u penziji, Beograd