Гласање у УН ће преломити исламске земље

Да ли српско натезање конопца са Западом око РС и КиМ улази у финиш пуцања на једну или другу страну? Није тешко приметити да су они после тродеценијског „кувања жабе” кренули пуном паром да преломе резултат. А није тешко ни препознати да им се због проблема на све стране (Украјина, Газа, Иран, глобални Југ) жури да НАТО и ЕУ интеграцијама потчине и српски део балканског дела Европе. Империја у распаду вероватно рачуна да је задњи час да утврди бар простор Европе, укључујући и западни Балкан, и да то може максималним дипломатским и политичким притисцима директно на Бањалуку и Београд, или преко међународних формација (ЕУ, НАТО, УН, Хаг). Суђење Додику, отимање јавне имовине, ширење црне листе, блокирање банкарских рачуна физичким и правним лицима, охрабривање насиља Шиптара над Србима, пријем Косова у Савет Европе, бесконачно одлагање ЗСО и враћања српског динара. Лаки поени без употребе војне силе увек су добродошли јер јачају пољуљано самопоуздање. Али сразмерно томе неуспех чак и на споредном колосеку западног Балкана појачава фрустрацију и доводи до неодмерених реакција.

Координирани и синхронизовани притисци на Српску и Србију, као никада у последњих 30 година, за сада не дају резултат. Срби неће у НАТО, неће санкције Русији, не дају КиМ и РС... На резолуцију САД, Немачке и Руанде, која вероватно представља врхунац притиска, Додик одговара скупштинским усвајањем Извештаја Међународне комисије за Сребреницу у којој Гидеон Грајф закључује: „Геноцида у Сребреници није било.” Вучић лажова Шмита, истина, опет прима, али овога пута без титуле в. п. и без ранијег разумевања, те се спрема у Њујорк раније да би лобирао против резолуције која би једнако погодила и Српску и Србију и збија националне редове. Додик прети сецесијом Српске загледан у Србију, а Вучић никад експлицитније: „Србија је уз Српску и Додика.” Зато Бећировић вели: „Проблем није Додик него Вучић.” Не разуме да је то исто, јер с обе стране Дрине живе прекодрински Срби! У неизвесности да ли ће резолуција проћи на Генералној скупштини, САД мењају пропозиције: уместо две трећине биће довољна натполовична већина, уздржани гласови се неће бројати зато што предвиђају велики број таквих који неће да је подрже, али ни да изазову рањену горопад.

Вероватно ће исход гласања у Генералној скупштини преломити исламске земље јер су у Сребреници масовно настрадали њихови истоверници. Американци и рачунају на исламску солидарност, али понајвише да ће то муслиманском свету бити компензација за страдање Палестинаца у Гази. Ако је страдање 8.000 мушкараца у Сребреници геноцид, како се зове помор 35.000 углавном жена и деце у Палестини? Да ли ће таква игра коју САД од вајкада игра са арапским земљама, и овог пута проћи, није баш сасвим сигурно, из више разлога. После ефикасне руске заштите Сирије пројектилима из Црног мора, на званичан позив Асада, многе исламске земље у РФ препознају лојалнијег и принципијелнијег савезника од САД. Нафташке земље унутар ОПЕК-а ефикасно сарађују у регулисању светског тржишта црног злата. Антиколонијална сарадња тих земаља са совјетском Русијом из времена Насера, Бургибе, Нимеирија, Садама, Гадафија оставила је позитивна сјећања. Данас су мање-више опет заједно у отпору глобалном неоколонијализму. Пијемонтални Египат пред вратима БРИКС-а у борби за мултиполарни свет. Муслимани у РФ подржавају Путинову власт.

Али оно што би понајвише могло да одбије исламске земље од америчке резолуције јесте увлачење босанских Муслимана под скуте Запада и посебно САД. Данас, када Израел оружјем и логистиком и политиком САД, сатире муслиманске цивиле у Палестини и ракетира Иран, Бошњаци су једини муслимани у свету који се бацају у ноге својим западним диндушманима. Штавише, екс реис Мустафа Церић вели да су за босанске Муслимане данас Мека у Вашингтону, а Медина у Бриселу. Нису у исламском умету сигурно заборавили ни да је актуелни шеф делегације БиХ при УН и промотор резолуције о геноциду Златко Лагумџија, својевремено, као бошњачки премијер БиХ, испоручио „Алжирску групу” у Гвантанамо на захтев САД, упркос уличних протеста народа муслиманског Сарајева. За многе Алжирце је утврђено да нису учествовали у рушењу кула Светског трговинског центра у Њујорку, али тек после вишегодишње зверске тортуре. Свесни да је такво злостављање заробљеника забрањено међународним правом. извођено је ван граница САД.

Чињеница је да Лагумџија после тога више никад није добио гласове муслимана Бошњака и да се повукао са чела странке. А на делегације БиХ у УН, дошао је уз много препирања у владајућој коалицији, на препоруку америчке амбасаде. Кумовањем резолуцији он покушава да опере нечисту савест Запада али у своју личну. У Палати УН на Ист Риверу има заштиту од фетве, али искусни и промућурни Златко зна да то није довољно и верује да би га успех резолуције о геноциду рехабилитовао и код куће и у глобалном умету. Резолуција о геноциду у Сребреници треба не само да уназад оправда бомбардовање Српске и Србије осиромашеним уранијумом, него и да унапред обезбеди међународноправну подлогу за несагледиво лоше последице по српски народ и српске земље на линији сецесије Косова и укидања Српске. Укључив и атмосферу сатанизације и линча за нову интервенцију у БиХ и Србији, односно у Српској и на КиМ.

Ако колективни Запад заподене нови рат против Срба, биће то прокси рат бошњачких и шиптарских муслимана по систему: наша иницијатива – ваша реализација, наши топови – ваше топовско месо, наша џебана – ваше главе. Већ је виђен тазе пример Украјине, из које се Запад тихо повлачи и закулисно преговара о новим границама које ће диктирати РФ. Да ли ће босански и шиптарски муслимани поново упасти у исту замку као и 90-их, када је Изетбеговић по инструкцији Цимермана политички изазвао грађански рат и остварио победу на 25 одсто територије БиХ, са фантазијом да је цела и јединствена заправо једино њихова? Поражени и разочарани Алија је ’95. резимирао да би „до западне интервенције ’95 дошло раније да се није радило о муслиманима, да борци Армије БиХ гину за опстанак муслимана и ћеперак земље, а не за апстрактну БиХ коју неће Срби и Хрвати”, да би „у наставку рата Бошњаци победили али би и сами гинули”, да је и „неправедан мир бољи од рата”, да је једино важно да је „сачувана идеја Босне”. Да ли су следбеници примили поуку „првог у Бошњака”, или заиста и даље верују да ће амерички маринци уместо њих гинути за остварење „идеје Босне”?

Сви кажу да је трећи светски рат у току, а као и у претходним, жариште се шири и распламсава. „Буре барута” се ни у једном од претходних није заобишло јер се лако запали. Ипак гомилају се важне противречности у ставовима унутар колективног Запада, које сведоче да у том табору шкрипи. Док протекторат појачава контингент Еуфору БиХ, који поново шпарта путевима РС, дотле БиХ добија преговарачки статус са ЕУ. Док инсистирају на људским правима и демократији, дотле Шмит намеће законе који штите његов лажни статус и суди изабраном председнику Српске. Док јачају институције јединствене државе, дотле једну њену половину третирају као геноцидну творевину, а другу као жртву геноцида. Док Брисел упозорава Шмита да је претерао у наметању и да је његово да домаћине приволи на договор, дотле га Вашингтон подражава и Сенат америчког конгреса тражи да САД преузму команду. Најзад, према незваничним информацијама, Марфи у јулу, на пола мандата, одлази из Сарајева, а у Берлину надмоћна опозиција указује да је Шмит више проблема произвео него решио. Али и Срби раде своје! Народна Скупштина РС прекјуче одбацује Шмитове наметнуте законе и доноси своје, у паузи заседања држе масован митинг уз говоре високих званичника из Србије, у Београду се спрема заједничка национална манифестација. Дакле, конопац још није пукао и „ћераћемо се још”.

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa