Поштовање

Имао је само пет година када је његов отац, цењени црнотравски зидар, градио кућу једном чувеном књижевнику. Сећао се очевог поштовања којим је прилазио малтене сваком блоку који је полагао у земљу док је снажио темељ књижевникове куће. Отац је прочитао сва пишчева дела, томове и томове романа, есеја… чак је имао привилегију да међу првима прочита и покоји пишчев необјављени рукопис.

Књижевник је умео да цени заинтересованост зидара за његова дела и никада се није чудио томе нити му је потцењивачки прилазио. Сматрао је зидарски таленат – талентом као и сваки други, посебно уколико је он био виртуозан, што је зидарев и био. Градећи ствараоцу тако чудесних књижевних дела кров над главом, сећао се да му се отац осећао као да лично прави штит над главом великану.

Отац је завршио само основну школу, као и он сам. И једна и друга времена у којима су отац и син одрастали била су тешка посебно по такозваног малог човека. Отац је био 1940. годиште, а он 1967. Отац је био ратно дете, а он сазревао током смутних времена с краја осамдесетих и деведесетих година. Црнчило се и радило скапавајући дан и ноћ.

Отац је зидао током социјализма, а он физикалисао у време санкција и потом транзиције. Међутим, упркос свим животним препрекама и недаћама обојица су стизала да образовање стекну самоуким путем. Дању се рмбачило а ноћу читало и учило. Живо је памтио занимљиве очеве разговоре са писцем јер су се након завршетка зидања куће двојица људи сретала кроз живот и пријатељевала. Не само када је требало нешто на кући поправити, обновити или дозидати, већ и у свакодневици.

Писац је понекад водио и дуге разговоре са Црнотравцем интересујући се за све могуће теме из његовог, али и живота оних који су га окруживали. Интересовао га је сам живот једноставних људи који су имали надасве компликоване животе. Из њега је црпео теме, сазнања, детаље, муке, радости и снове њихове.

Када је напунио 57. годину, већ су се били и његов отац, а и чувени писац, преселили у, нама живима, још непознати бескрај. Чинило му се да су са собом понели сву ону ширину осматрања света, ослушкивања живота, сву студиозност и поштовање при сазнавању и тумачењу ствари, осећај за одговорност… Њих двојица. Зидари-мајстори виртуозне једноставности.

Првих дана пролећа у новинама је извукао наградно путовање у Париз. Помислио је како му то лично шаљу „шпакла и перо” – ћале и писац. Прво што је обишао била је колосална грађевина –маузолеј Пантеон, изграђена по узору на онај Римски. Изнад улаза уклесано је великим словима – Aux grands hommes la patrie reconnaissante (великим људима захвална домовина).

У криптама овог здања почивају великани са статусом народних хероја Француске, чувени француски писци, научници и политичари. Како је крочио у то моћно здање, осетио је како му срце галопира попут витешке коњице. Када се спустио у крипте дисање му се и буквално зауставило. Окружен је био једноставно изложеним сандуцима, а простором су одјекивали гласови водича који изговарају имена свих који ту почивају: Виктор Иго, Емил Зола, Пјер и Марија Кири, Волтер, Русо, Моне, Мирабо, Луј Брај, Малро, Касен…

Овај Пантеон великана духа окупљених на једном месту, многих из различитих времена, а сада у истом простору, као да су плели невидљиви корсет око његовог грудног коша. Као да су се несвесно утркивали чија ће га душа снажније уздрмати и узбудити. Поглед му се задржао на савременицима Волтеру и Русоу, који су заступали потпуно супротне идеје и били у непрестаном сукобу. Први је као представник аристократа подржавао имућне, а други је био на страни народа. И сада су ту, један преко пута другог. И сада је Волтеров гроб од мермера са статуом која као да се надмено обраћа Русоу, чији је гроб скроман и од дрвета, а он приказан са бакљом у руци која се издиже из гроба, поручујући Волтеру да је он тај који му осветљава пут.

Спустио се на столицу у ћошку. Лице му је било озарено а груди вреле. Чинило му се као да удише мноштво невидљивих али моћних честица постигнућа, мисли и дела ових великана и да она постају део њега самог и снаже га.

Када се вратио у своју земљу, купио је две руже и однео – једну на очев, а другу на пишчев гроб.