Poštovanje

Imao je samo pet godina kada je njegov otac, cenjeni crnotravski zidar, gradio kuću jednom čuvenom književniku. Sećao se očevog poštovanja kojim je prilazio maltene svakom bloku koji je polagao u zemlju dok je snažio temelj književnikove kuće. Otac je pročitao sva piščeva dela, tomove i tomove romana, eseja… čak je imao privilegiju da među prvima pročita i pokoji piščev neobjavljeni rukopis.

Književnik je umeo da ceni zainteresovanost zidara za njegova dela i nikada se nije čudio tome niti mu je potcenjivački prilazio. Smatrao je zidarski talenat – talentom kao i svaki drugi, posebno ukoliko je on bio virtuozan, što je zidarev i bio. Gradeći stvaraocu tako čudesnih književnih dela krov nad glavom, sećao se da mu se otac osećao kao da lično pravi štit nad glavom velikanu.

Otac je završio samo osnovnu školu, kao i on sam. I jedna i druga vremena u kojima su otac i sin odrastali bila su teška posebno po takozvanog malog čoveka. Otac je bio 1940. godište, a on 1967. Otac je bio ratno dete, a on sazrevao tokom smutnih vremena s kraja osamdesetih i devedesetih godina. Crnčilo se i radilo skapavajući dan i noć.

Otac je zidao tokom socijalizma, a on fizikalisao u vreme sankcija i potom tranzicije. Međutim, uprkos svim životnim preprekama i nedaćama obojica su stizala da obrazovanje steknu samoukim putem. Danju se rmbačilo a noću čitalo i učilo. Živo je pamtio zanimljive očeve razgovore sa piscem jer su se nakon završetka zidanja kuće dvojica ljudi sretala kroz život i prijateljevala. Ne samo kada je trebalo nešto na kući popraviti, obnoviti ili dozidati, već i u svakodnevici.

Pisac je ponekad vodio i duge razgovore sa Crnotravcem interesujući se za sve moguće teme iz njegovog, ali i života onih koji su ga okruživali. Interesovao ga je sam život jednostavnih ljudi koji su imali nadasve komplikovane živote. Iz njega je crpeo teme, saznanja, detalje, muke, radosti i snove njihove.

Kada je napunio 57. godinu, već su se bili i njegov otac, a i čuveni pisac, preselili u, nama živima, još nepoznati beskraj. Činilo mu se da su sa sobom poneli svu onu širinu osmatranja sveta, osluškivanja života, svu studioznost i poštovanje pri saznavanju i tumačenju stvari, osećaj za odgovornost… Njih dvojica. Zidari-majstori virtuozne jednostavnosti.

Prvih dana proleća u novinama je izvukao nagradno putovanje u Pariz. Pomislio je kako mu to lično šalju „špakla i pero” – ćale i pisac. Prvo što je obišao bila je kolosalna građevina –mauzolej Panteon, izgrađena po uzoru na onaj Rimski. Iznad ulaza uklesano je velikim slovima – Aux grands hommes la patrie reconnaissante (velikim ljudima zahvalna domovina).

U kriptama ovog zdanja počivaju velikani sa statusom narodnih heroja Francuske, čuveni francuski pisci, naučnici i političari. Kako je kročio u to moćno zdanje, osetio je kako mu srce galopira poput viteške konjice. Kada se spustio u kripte disanje mu se i bukvalno zaustavilo. Okružen je bio jednostavno izloženim sanducima, a prostorom su odjekivali glasovi vodiča koji izgovaraju imena svih koji tu počivaju: Viktor Igo, Emil Zola, Pjer i Marija Kiri, Volter, Ruso, Mone, Mirabo, Luj Braj, Malro, Kasen…

Ovaj Panteon velikana duha okupljenih na jednom mestu, mnogih iz različitih vremena, a sada u istom prostoru, kao da su pleli nevidljivi korset oko njegovog grudnog koša. Kao da su se nesvesno utrkivali čija će ga duša snažnije uzdrmati i uzbuditi. Pogled mu se zadržao na savremenicima Volteru i Rusou, koji su zastupali potpuno suprotne ideje i bili u neprestanom sukobu. Prvi je kao predstavnik aristokrata podržavao imućne, a drugi je bio na strani naroda. I sada su tu, jedan preko puta drugog. I sada je Volterov grob od mermera sa statuom koja kao da se nadmeno obraća Rusou, čiji je grob skroman i od drveta, a on prikazan sa bakljom u ruci koja se izdiže iz groba, poručujući Volteru da je on taj koji mu osvetljava put.

Spustio se na stolicu u ćošku. Lice mu je bilo ozareno a grudi vrele. Činilo mu se kao da udiše mnoštvo nevidljivih ali moćnih čestica postignuća, misli i dela ovih velikana i da ona postaju deo njega samog i snaže ga.

Kada se vratio u svoju zemlju, kupio je dve ruže i odneo – jednu na očev, a drugu na piščev grob.