Извршиоци и жртве геноцида

Мој и наш, српски народ (прецизније наша држава Србија), без икаквог повода и без икаквог основа, већ дуже време, неоправдано се и непрекидно окривљује за све и свашта. Оно што се не може схватити нити прихватити јесте намера неких светских моћника да се у Уједињеним нацијама усвоји резолуција којом би се српски народ прогласио геноцидним. За геноцид који није ни извршен.

А ко, формално, подноси тај захтев? Замислите – Немачка и Руанда. Она Немачка која је на најсвирепији и најбруталнији начин, убијала недужно становништво и у Првом и у Другом светском рату. Која је смислила „гасне коморе” за Јевреје. Која је убијала сто недужних (углавном децу, ученике, жене, старце) за једног свог војника. У чему је била кривица недужних да би били ликвидирани? Други члан овог „дуета” је Руанда. Она Руанда у којој су извршена масовна убиства стотине хиљада, не само Тутса – припадника мањинског народа у тој држави – већ и припадника Хута који су се супротставили оваквим поступцима свог народа.

Небројено пута их треба упознати с необоривим чињеницама. Колико је српског живља било у бившој југословенској републици Хрватској, а колико их има сада. Колико је Срба живело у Сарајеву, а колико их је сада. Колико је Срба (и другог несрпског становништва) живело на Космету, посебно у Приштини или Пећи, а колико их сада живи. Да не набрајам даље. Па ко је онда вршио геноцид, а ко је био жртва геноцида?

Да ли то наш народ у свету мрзе и зашто да баш наш народ мрзе (ако је тако)? Шта је то наш народ нечасно урадио? А увек је био на „правој страни историје”. И у Првом и у Другом светском рату.

Очигледно је да је у свету створена србофобија. Да је наш народ неоправдано сатанизован. А онда следи и питање: Ко је то урадио? Зашто?

Мислим да је право питање: Ко је стварни иницијатор намере да се о српском народу створи лоша слика? Не бих да се изјашњавам. Желим само да подсетим на један интервју на телевизији који је прилично незапажено прошао у јавности.

Наиме, пре нешто више од две године, гост емисије „Око” магазин на РТС-у био је Крис Спироу, амерички политичар грчког порекла, истакнути члан Демократске странке САД, један од учесника преговора у Дејтону. Значи, компетентна личност којој су познате чињенице. На једно од питања водитеља Горислава Папића, он је изјавио – не могу да га цитирам, али је битна суштина одговора –Америка је потрошила више од милијарду долара да би сатанизовала српски народ у целом свету. Зашто? То је питање на које не бих могао знати одговор. Али, нећу рећи ништа ново ни непознато. Хоћу само да подсетим: То је она Америка која је скоро „истребила” староседеоце Индијанце у којој је до само пре педесетак година постојала расна сегрегација. Која је побила милионе недужних становника у Вијетнаму, Ираку, Либији, и ко зна где још. Која је створила десетине милиона унесрећених и миграната. Која „штити” људска права.

Сетих се једног давног филма. Звао се „Држ’те лопова”. Провалник трчи улицом и с осталим људима који су се дали у потрагу за лоповом, виче „Држ’те лопова”. Тај модел су, очигледно, усвојили светски моћници. Они који производе хемијско оружје оптужују другог да га производи. Они који праве биолошко оружје оптужују друге да то раде. Углавном неосновано (Ирак). То им је изговор за нападе и убијање.

Тако и у нашем случају. Они који су извршили највеће геноциде сада оптужују друге за геноцид који није постојао. То су потврдили највећи ауторитети. И Суд у Хагу, и највећи експерт у свету за питање геноцида, историчар Ефраим Зуроф. И многи други, мање или више познати широј јавности.

А зашто то раде? Једини одговор могао би бити: остварење геополитичких и стратешких интереса. Жеља да и даљу буду владари света, господари живота и смрти.

Значи, нема ништа без „великог брата”. Вероватни је иницијатор предлога да Генерална скупштина ОУН усвоји Резолуцију којим би српски народ био оптужен за геноцид у Сребреници који није ни починио. (Подсећам да је и Велика Британија покушала да Савет безбедности донесе такву резолуцију.) И то мимо усвојене процедуре. Силом.

Једно од питања које се намеће је и зашто она није подносилац резолуције о „геноциду”. Одредила је прокси државе за ову бесмислицу. По уходаном обичају да то ради други уместо њих. Као, они немају везе са тим.

Добро је што наше државно руководство покушава да докаже нетачност навода и бесмисао предлога наведене резолуције. Очекујем да ће и велика већина држава схватити о чему је овде реч и да резолуција неће добити потребан број гласова. Сигуран сам да би, евентуално усвојена, резолуција била најсрамнија одлука донета у Уједињеним нацијама од њиховог оснивања. Њима на част.

Ратко Б. Стојковић,
дипл. правник у пензији, Београд