Јужна Африка против Израела

Израел већ седми месец спроводи најразорнију војну кампању у појасу Газе, усмртивши хиљаде Палестинаца и уништивши виталну инфраструктуру. Јужноафричка Република је, у нади да ће зауставити ову офанзиву, подигла крајем 2023. тужбу против Израела пред Међународним судом правде (МСП) у Хагу УН.

Јужна Африка је пред МСП, који сматрају највишим судским органом Уједињених нација, оптужила Израел за кршење Конвенције о геноциду тиме што таква злодела није спречио или их је чак омогућио. МСП је крајем јануара одлучио да Израел мора предузети све неопходне мере за спречавање геноцида у Гази. Израел је тужбу назвао „крвавом клеветом”, поручио да му нису потребна „морална предавања”, и да ће рат против палестинске терористичке организације Хамас из Газе бити настављен колико је потребно.

Јужна Африка је од тада још два пута од МСП тражила додатне привремене мере, пре свега одлуку о прекиду ватре. Суд је одбио први захтев Јужне Африке и већи део другог. Уместо тога, суд је признао погоршање хуманитарне кризе у Гази, укључујући и „почетак глади”, и обавезао Израел на неометану доставу виталне хуманитарне помоћи у појас Газе.

У међувремену је Колумбија затражила од МСП да јој дозволи да се придружи случају „Јужна Африка против Израела”. Никарагва је пак пред МСП оптужила Немачку да крши Конвенцију о геноциду због подршке израелским војним операцијама, као и зато што је Берлин прекинуо финансирања специјализоване агенције УН, главне хуманитарне институције светске организације у Гази.

Зашто је ЈАР постала прва земља у свету која тужи Израел због рата у појасу Газе? Откуда веома бурна историја односа између Африканаца на југу континента и Јевреја, касније и јеврејске државе?

Још у другој половини 19. века, Бури, припадници „белог племена у Африци”, потомци холандских досељеника од 17. века, основали су своје државе независне од британске колонијалне управе. У њима су досељени Јевреји, мада малобројни, попримили значајну економску улогу.

До 1914. број Јевреја у Јужној Африци достигао је 40.000. Тада је стасала до данас најчувенија породица Опенхејмер, председавајућа одбора директора Де Бирса, највеће светске компаније за производњу дијаманата. Јевреји су, између осталог, допринели и култури у Јужној Африци, попут Надине Гордимер, добитнице Нобелове награде за књижевност 1991, или колеге Дана Јакобсона.

Јужноафрички Јевреји су повремено трпели због антисемитизма белих Енглеза и Африканера. Међутим, бели идентитет давао им је предности у друштву којим је управљала белачка мањина. Јеврејски савет посланика Јужне Африке углавном је ћутао о злу апартхејда, одвојеног развоја раса уведеног 1948.

Они Јевреји који су се осећали нелагодно међу доминантним Бурима, исељавали су се у Палестину. Истакнут међу њима био је Одри Ибан, код нас познатији као Аба Ебан, израелски министар спољних послова од 1966. до 1974.

Били су и трећи, значајан број Јевреја, нарочито досељеници из Русије и превасходно Литваније и Летоније, као утемељивачи Комунистичке партије Јужне Африке (КПЈА) 1921. (која се самораспустила 1950, пре него што су је власти забраниле, да би две године касније на тајном састанку „око 25 делегата” била обновљена као Јужноафричка Комунистичка партија, ЈАКП). Они су били и међу функционерима раније основаног Афричког националног конгреса (АНК), домородачког покрета за национално ослобођење основаног 1912.

Дугогодишњи и у два маха генерални секретар ЈАКП био је Џо (Јошели) Слово (у дубокој илегали је живео и у Лусаки, главном граду Замбије, па овај аутор, дописник југословенске новинске агенције Танјуг, никада није успео да га сретне). Рони Касрилс је био шеф обавештајне службе војног крила АНК Умкото ве Сизве („Стрела нације”, на језику племена Зулу).

Коначно, били су и угледни Јевреји нескривени у борби против апартхејда, попут усамљене посланице у белачком парламенту Хелен Сузман, која је током 36 година представљала низ опозиционих, либералних и партија лево од центра. Нелсон Мандела, икона борбе Јужноафриканаца против колонијализма и апартхејда, у својој аутобиографији „Дуги пут до слободе”, записао је како је из властитог искуства утврдио да „Јевреји шире размишљају од већине белаца у питањима расе и политике, можда зато што су и сами историјски били жртве предрасуда.”

С друге стране, од Шестодневног рата 1973. јеврејске против арапских држава, Израел је био најбољи пријатељ расистичке ЈАР. Тада је низ афричких земаља прекинуо све односе са Израелом. Наспрам њих, арапских и других земаља, Израел је био у непријатној изолацији.

Преторија се нашла у сличној ситуацији када је 1974. Генерална скупштина УН искључила режим апартхејда у ЈАР са својих годишњих састанака, признајући уместо тога АНК и други ослободилачки покрет Панафрички конгрес као званичне представнике јужноафричког народа. Међународна заједница је против ЈАР увела низ санкција.

Тако су се среле две усамљене земље, Израел и Јужна Африка. Израел је помогао режиму апартхејда да траје дуже. Усмено је осуђивао нехумани режим апартхејда, али је ЈАР продавао ракете средњег домета на које је могла да буде стављена атомска бомба на којој се у земљи апартхејда већ радило. Опет, торијум и ретке земље из ЈАР били су потребни Израелцима за властити атомски програм. Заједнички су радили и у производњи нуклеарног оружја.

У незаконитој сарадњи Израел је обучавао јужноафричке елитне војне јединице, продавао тенкове, пушке „галил” и ваздухопловну опрему. То објашњава зашто је убрзо по пуштању са 26-годишње робије 1990. Нелсон Мандела изјавио: „Народ Јужне Африке никада неће заборавити подршку државе Израел режиму апартхејда.”

После 1991. веза ЈАР и Израела је пропала. Јевреји су почели да одлазе из Јужне Африке. Тренутно у ЈАР живи око 50.000 Јевреја, углавном ортодоксних.

Пропалестинско опредељење савремене Преторије условљено је идеологијом и историјским памћењем које чува владајући АНК. Многи лидери АНК, укључујући садашњег председника Сирила Рамафосу, учили су са Палестинцима те генерације у истим логорима за обуку и седели заједно у специјалним школама у Одеси и на Криму, у Совјетском Савезу.

АНК има дуготрајне везе са Палестинском ослободилачком организацијом (ПЛО). На слободи, Мандела је Западу јасно ставио до знања да се о његовој солидарност са Палестином и Кубом не може преговарати.

АНК се и данас служи готово комунистичким и социјалистичком лексиком и реториком, што га зближава са многим покретима у арапском и осталом свету. Речју, историјска љубав према палестинским националним покретима укорењена је у Јужној Африци. Мандела је говорећи 1997. поводом Међународног дана солидарности са палестинским народом поручио: „Сувише добро знамо да је наша слобода непотпуна без палестинске слободе.”

Историја солидарности АНК са антиколонијалном борбом развила је принципе који нису изгубљени. То се најбоље видело у универзалном и повремено наелектрисаном одушевљењу у Јужној Африци током расправа пред МСП прошлог месеца поводом тужбе Преторије против Израела. Земље и народи се понекад не воде строго прагматичним циљевима, већ делују „по заповести срца”.

Новинар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa