Осветом до (не)правде

Клајстова новела, настала према истинитом догађају, сматра се репрезентативним делом немачког (пост)романтизма, због тематизације последица једног радикалног вида идеализма и индивидуализма, основних особености романтичних јунака. Ипак, Колхас није више идеалан јунак, попут његових претходника у Шилеровим или Гетеовим делима, већ је мономан, у душевном стању блиском патологији, како је писао Ђерђ Лукач, због чега је ближи духу постромантичарских протагониста. Управо то одсуство чисте врлине и праведности је оно што га и данас чини изузетним драмским ликом, нестабилних, измичућих значења, која проблематизују границе правде и праведности, узроке и последице освете и насиља, као и могућности опроста и помирења.

Ова важна питања су јасно истакнута у сценском тексту Федора Шилија, аутора драматизације, компактних и згуснутих значења, отворене структуре, разбијеног илузионизма, који повремено доноси мешање наративног и драмског, односно излажење глумаца из ликова. Режија Бориса Лијешевића овај пут доноси благи искорак из његове препознатљиве поетике‚ одређене аскетизмом којим се успоставља брехтовски отворена структура, овде такође присутна, али и суптилно обогаћена свежим решењима и видео-пројекцијама. Оне усложњавају визуелни ниво радње, успостављају наглашенија поетска значења и граде атрактивнији формални план, не изневеравајући притом његово препознатљиво, аутоиронично играње с позоришним илузијама. Пројекције су нарочито ефектне у сценама које драматично приказују Колхасов сулуди рат, експлозије насиља, паљење градова и застрашивање и недужног становништва, када теку снимци ватрених стихија, галопа коња итд. Они се приказују у оквиру занимљиве, стилизоване, затворене просторије, провидних, стаклених зидова, можда симболичког простора заштићености елите, који ће бити драматично нарушен (сценограф Дарко Недељковић). Изазовно је и решење снимака убилачких видео-игрица, које игра надобудни Јункер, покретач ланца насиља, затворен у тој соби, што се може схватити као израз могућег порекла насиља у нашем времену, у забави пуцањем у виртуелном простору.

Глумци доследно и вешто изводе ову вишеструко изазовну приповест о слепилу правдољубља које распирује и подстиче зло, уништавајући постепено сваки траг праведности. Војин Ћетковић одговарајуће игра Колхаса као тврдоглавог човека чија принципијелност незаустављиво отвара Пандорину кутију. Основни реализам његове игре, којим се гради величина трагичног јунака, разбија се зачинима фарсе што урушавају ту монолитну трагичност, односно успостављају поље контрадикторности, пресудно за широко разумевање овог сложеног лика који открива истовремену грешност и праведност (свих људи), вечни сукоб између добра и зла, и тешкоће да се они потпуно разграниче. Миодраг Драгичевић нарочито психолошки изражајно и дирљиво представља Колхасовог слугу Херзеа, измрцвареног понижавањима од Јункерових, што и физички несвакидашње упечатљиво изражава, опипљивим, болним трзајима тела. Алексеј Бјелогрлић спретно игра сировог, надобудног Јункера Венцела фон Тронку, сликовито обученог у лежерну тренерку „украшену” златном кајлом (костим Марина Сремац). Његова груба бахатост и ноншалантност пијуцкања вина док непотребно терорише Колхаса на почетку, упадљиво ће ишчезнути после Колхасове одмазде, и бити смењена хистеричним кукавичлуком, откривајући привременост осионе моћи.

Милош Самолов врло специфично, комички деликатно представља кастелана који немарно грицка семенке док спроводи демонстрацију моћи, забрањујући Колхасу пролаз. Касније ће, такође веродостојно, играти и Јохана Нагелшмита, војника силоватеља (већина глумаца игра више ликова, што је такође карактеристично за Лијешевићеву поетику). Он разоткрива суштинске, преовлађујуће мотиве вођења ратова, а то су пљачкања и силовања, чему се Колхас отворено супротставља, потврђујући личну доследност. Милена Васић срдачно представља Михаелову својеглаву жену Лизбет, као и тајанствену, суздржану Пророчицу. Зоран Цвијановић уноси оштрије, фарсичније тонове игре, у лику Кнеза Саксонског, између осталих, док Никола Ракочевић суптилно гради ликове Кунца фон Тронке и витезова. Војислав Брајовић наступа у ефектној епизоди, у приказу правдољубивог, благог и разумног Мартина Лутера, као и наратора који претходно открива детаље Лутерове биографије, на линији игре са театралношћу. Богатству сценског језика у целини битно доприноси и музика Краља Чачка који наступа уживо, дискретно појачавајући драматични доживљај радње, сировим и нежним звуцима електричне гитаре. Неколико његових сонгова су фино уткани у сценско ткиво, доносећи поетске и катарзичне, свевремене и метафоричке стихове, коментаре о свету који се пред нама урушава, заједно са нама.