Немогућност заборава је казна

Роман Јевгенија Водолазкина „Чагин”, у преводу с руског Радмиле Мечанин, и у издању Службеног гласника, представљен је у београдској књижари-галерији „Гласник”, а о књизи су говориле Радмила Мечанин и Љубица Арсић. Водолазкинов роман „Чагин” добио је награду „Велика књига” за 2023. годину, а Водолазкину је у Србији 2015. додељена Међународна књижевна награда за укупно прозно стваралаштво „Милован Видаковић”.

Главни јунак ове прозе Исидор Чагин је архивиста и службеник Градске библиотеке Санкт Петербурга. Он има јединствен дар мнемонисте. Може да памти текст, колико год да је компликован, и да га се сети кад год пожели. Међутим, ова сјајна јунакова способност постаје његово тешко искушење, јер је лишен обичне људске радости – заборављања. Све са чим дође у додир постаје за њега незаборавно у дословном смислу. Дар предодређује његову улогу: он је посредник између несавршене људске природе и елементарне силе времена, али истовремено и храбри витез, који покушава да из заборава поврати догађаје и имена и врати их у садашњост. Али, чак и такав таленат има своју лошу страну. Сваки велики дар представља ремећење хармоније. Памћењу је потребно заборављање, речима је потребна тишина, а измишљотини – стварност.

Како човек који ништа не заборавља може да живи у свету у којем је све осуђено на заборав, питање је које поставља овај роман.

– Водолазкин у овом роману говори о томе да је време континуум, да време није дељиво, да се прошлост, садашњост и будућност мешају, али да линеарно постоје само у нашој перцепцији. То што јунак не може да заборави, то је божја казна, а не дар, и због тога он постаје издајник, потказивач, пада у грех. Као ученик чувеног Дмитрија Лихачова, Водолазкин има посебан однос према језику. „Чага” на руском значи тумор, рак брезе који може да буде и лек за оболелеле од канцера, тако да се у имену његовог јунака налази значење болести, али и лека. Руси озбиљно чувају корен свог језика од страних утицаја, језик треба чувати као хлеб насушни – истакла је Радмила Мечанин.

Љубица Арсић указала је на Водолазкинове алузије на велике руске писце, попут Гогоља, на његову анализу прошлости и баналности свакодневице, као узрока сваког зла, на Шлиманову имагинацију захваљујући којој је открио Троју, на Булгакова и веру у оно што се не може видети. Љубица Арсић уочила је важан детаљ – Чагин има изврсно памћење када је реч о списковима, сувим чињеницама, али не памти променљивост људског лица, личности, особености, због чега може бити упоређен са Борхесовим јунаком из приче „Фунес или памћење”, ликом који све памти, али од тога не може да мисли.

– Човек по природи није биће крутих чињеница, система, човек је биће интуиције, маште, емоције. Чагин није слободан, само заборав човеку пружа слободу, праштање и љубав, и Водолазкин допушта свом јунаку да буде ослобођен љубављу – додала је Љубица Арсић.

Јевгениј Водолазкин (1964) рођен је и одрастао у Кијеву. По образовању је филолог, историчар књижевности и стручњак за стару руску књижевност. Живи у Санкт Петербургу и ради на Институту за руску књижевност. Прозу је почео да пише када је већ зашао у тридесете године живота. Његов други роман „Соловјов и Ларионов” (2009), био је 2010. године у најужем избору за награде „Велика књига” и „Андреј Бели”, и проглашен је књигом године. Његов роман „Лавр” (2012) овенчан је бројним признањима: 2013. године додељена му је „Велика књига”, затим Награда „Јасна Пољана”, као и награда платформе Портал; био је и у најужем избору за „Национални бестселер” и „Руски Букер” и проглашен је књигом године на Националном конкурсу. Роман „Авијатичар” добио је 2016. године другу награду „Велика књига”, 2018. године Награду „Клио”. Његов роман „Бризбејн” проглашен је 2019. књигом године на Националном конкурсу у категорији прозног стваралаштва.