Прецизан цртач и мајстор детаља

Ако уђете у Народни музеј Србије из правца Васине улице сусрешће вас занимљив плакат. Мушки лик, цилиндар на глави, сенка преко очију, дуга брада... Помало мистериозно. У потпису стоји „Радонић сам”. Извежбано око познаваоца препознаће аутопортрет нашег познатог сликара Новака Радонића и без потписа на њему, али су баш те две речи битне у овом случају – по тој специфичној уметниковој интервенцији на раду названа је и сама изложба његових цртежа која вас очекује у Кабинету графике Народног музеја Србије.

Овај део опуса Новака Радонића (1826–1890), једног од наших најважнијих уметника 19. века, излаже се по први пут као засебна целина и вреди га видети на тај начин. Избор најбољих и најзначајнијих његових дела из ове ликовне области, који је изложбено уобличила Милица Цицмил, кустоскиња Народног музеја Србије, ризница је која фокусирано води посетиоца баш у ове одаје његовог интимнијег уметничког хабитуса и теже доступне сегменте његове личности.

Како за „Политику” прича ова кустоскиња, Радонићева комплексна личност оставила је дубок траг у српској уметности 19. века, превасходно у портретној уметности, и као такав нам је и најпознатији. Подаци говоре да се у музејској Збирци српског сликарства 18. и 19. века налази 30 његових слика и два дела која му се приписују (сликао је религиозне композиције, портрете, пејзаже, копије дела старих мајстора), док његову цртачку заоставштину у Збирци цртежа и графика српских аутора 18. и 19. века чини више од 130 цртежа и пет скиценблокова (укупно око 400 радова).

Како се може прочитати у пратећем каталогу, најстарији познат текст о Радонићевим цртежима је чланак Павла Васића из 1940. године и он нам у том тексту указује на то да нас ништа не може увести у свет неког сликара као његове скице и цртежи. И заиста, кад се посматрају Радонићеви цртежи, његова даровитост се приказује у потпуно другом светлу, на папиру он бележи мисли, импресије и осећања, попут дневника, каже наша саговорница, која је издвојила она дела из музејске колекције, уз додатак радова из новосадске Галерије Матице српске, која најбоље сведоче о месту цртежа у Радонићевој уметности и његовом развоју у временима бројних актуелних уметничких праваца попут класицизма, назаренске уметности, бидермајера, романтизма и реализма.

Уз подсетник да се школовао у радионици Петра Пилића у Сенти и код Николе Алексића у Араду, а да је 1856. завршио Академију ликовних уметности у Бечу, после чега прелази у Нови Сад, посредством цртежа и скиценблокова можемо сазнати и да је имао интересовања за животиње, да је волео пејзаже и ведуте и да је био фасциниран портретима великих уметника.

„По различитости његовог цртачког рукописа могу се издвојити два приступа цртежу – школски, тј. бечки академски приступ, који за циљ има савладавање одређеног цртачког проблема, и онај други где се види усавршавање моделације и његова иновативност. Тематика његових цртежа обухвата студије античких скулптура, по живом моделу, студије античких и традиционалних костима који су били припрема за сликање историјских композиција у тренутку буђења националне идеје. Међу његовим делима посебну групу чине романтичарски аутопортрети, чија бројност упућује на честу потребу за анализом сопственог лика и душе, карактера и различитих поза. Најчешће је себе престављао из полупрофила са карактеристичним дугим и кукастим носем, неретко са шеширом који је део лица стављао у сенку – један од Радонићевих омиљених проблема за решавање”, објашњава подробније Милица Цицмил.

И додаје:

„Међу најбољим цртежима истичу се портрети и пејзажи на којима цртежу приступа као слици, оловку третира као четкицу, а међу најважније цртеже спадају они настали током једногодишњег боравка у Италији 1858–1859, када је највише времена провео у Фиренци и Риму. Тада црта пејзаже и представе градова, на којима су приказани значајни споменици, као и копије (ауто)портрета старих мајстора из Галерије Уфици. Већина ових дела представља га као педантног и прецизног цртача и мајстора детаља. Квалитет ’италијанских’ цртежа огледа се у томе што настају у покрету и брзини, без комфора, али и поред тога већина има готово геометријски прецизну линију, док поједини имају ’импресионистичку’ недовршеност.”

Након повратка у домовину, истиче кустоскиња, искусио је промене у доживљају уметности, делимично због сусрета са највећим делима европског сликарства, али и услед реалистичких идеја које је све више усвајао. Долази до постепеног одустајања од сликарства у корист књижевности којом се бавио остатак живота. Радио је у Матици српској као библиотекар, а потом и као потпредседник Књижевног одељења. Бројни текстови које је у том периоду објављивао у гласилима, саркастично обојени и неретко социјално ангажовани, обједињени су у Молским мудровањима.

На крају, још један податак – у овој поставци можемо уживати све до 13. октобра ове године.