Лагање је игра моћи

Норвешки филозоф Лаш Фр. Х. Свенсен био је гост Београда, норвешке амбасаде, свог београдског издавача Геопоетике, Филолошког факултета, а представио је своју књигу „Филозофија лажи”, у преводу с норвешког Горане Кнежевић и Милице Вишњић.

Поводом Свенсеновог доласка, Геопоетика је поново објавила и два његова култна дела – „Филозофију досаде”, и „Филозофију страха”.  

Лаш Фр. Х. Свенсен (1970) професор је филозофије на Универзитету у Бергену и пројект менаџер у истраживачкој организацији Цивита. Објавио је низ књига које су преведене на двадесет четири језика. Геопоетика је до сада објавила и његове књиге: „Филозофија моде”, „Филозофија зла”, „Филозофија рада”, „Филозофија слободе” и „Филозофија усамљености”. Свенсен је најавио и своју нову књигу „Филозофија наде”.

– Мислим да је највећи проблем политичког дискурса што њим доминира страх. То сам описао у својој књизи „Филозофија страха”, која има ново издање на српском, а ова тема биће део и моје нове књиге о филозофији наде. Слободно друштво мора бити засновано на нади, а не на страху. Нада уједињује, уједињује нас оно чему се надамо, а страх ствара поделе – каже Свенсен у разговору за „Политику”.

Да ли у овој књизи о лажи имате личнији приступ теми, будући да сте студију започели самопосматрањем?

Почео сам тиме што сам искрено признао да сам лагао сваку особу која је била део мог живота, а наставио сам признајући да сам ужасан лажов и да сам углавном био искрен колико сам могао са свима. Парадокс је у томе што сви ми лажемо, то морамо признати, али с друге стране, сви осуђујемо лаж, сви мислимо да је лагати погрешно. То је моја полазна тачка и одмах сам желео да рашчистим то да нисам никакав изузетак.

Која је дефиниција лажи и у којој мери лагање зависи од контекста?  

Краћа дефиниција лажи била би да лагати значи говорити нешто у шта не верујете да је истинито или тачно, у контексту у којем за друге постоји разумна основа да говорите истину. На пример, ако на улици сретнете некога кога не знате баш добро, али вам је познаник. Он вас пита  – како сте, ви му одговорите – добро, а да у ствари уопште нисте добро. У том случају не бих рекао да стварно лажете, јер тај контекст значи вербално руковање, где се од људи и не очекује да одмах сруче своју интиму. Међутим, ако седите са неким блиским и док испијате вино он вас пита: „Како си ти?” , то би био потпуно другачији контекст. Али главна супротност није између лажи и истине, већ пре између лажи и истинитости. Зато што истина постоји изван нас и није под нашом контролом, али оно што можемо да контролишемо јесте наша сопствена истинитост, која има две основне врлине. Прва је искреност, када говорите оно што верујете да јесте тако, а друга је тачност, када уложите бар мали напор у покушају да установите да ли оно у шта верујете да је истина и јесте заправо истина. Истинитост може бити изневерена на три различита начина: лагањем, када нисте искрени. Или када сте булшитер, када вам просто није ни стало говорите ли истину или не. И трећи начин је истиноликост, и када сам књигу писао на норвешком измислио сам нову реч истиноликост, као што је одговарајућа реч пронађена и за превод на српски. Истиноликост значи да у свари јесте искрени, да говорите оно у шта верујете, али не улажете напор како бисте проверили да ли је то тачно. Тако да више размишљате оним осећајем у стомаку, интуицијом. Не би требало да је то тако тешко, да се буде искрен и да се држи до чињеница, али сви у томе грешимо и то стално.

Да ли су беле лажи оправдане?

Прилично ми се гаде беле лажи. Постоје врло црне лажи, где лажете да директно повредите некога, све до белих лажи, када лажете како бисте поштедели нечија осећања. А између те две крајности има много сивих подручја. Често мислим да када другима говоримо беле лажи у ствари штедимо сами себе непријатности која може доћи од истинитости. Беле лажи јесу проблематичне, јер ако их изговорим како вас не бих повредио, мало сам арогантан, зато што сматрам да не можете да поднесете истину. Постављам се као судија у вези са тим шта можете, а шта не да поднесете. Штавише, говорећи вам белу лаж, могу да блокирам ваш приступ реалности и неко разумевање до којег сте могли доћи о сопственом животу. Лаж и јесте спречавање нечијег приступа стварности, где неко сматра да ваша перцепција треба да буде вођена оним што он мисли да је тачно. Лагање је такође и игра моћи, где вам ја могу одузети моћ и присвојити је за себе, не поштујући вас нимало.

Шта је горе, када човек лаже самог себе, или друге? Дали сте за то пример Русоа који је своју децу дао у сиротиште, а онда се тешио да је то учинио за њихово добро...

У највећем броју случајева мислим да би горе било лагати друге, међутим, имамо ту обавезу да будемо искрени и према самима себи. Мислим да наш проблем није искреност, јер када неко лаже себе, он је искрен, али није истинит, није прецизан у вези са тим да ли је оно што говори себи тачно. Неки људи лоши су слушаоци када се обраћају самима себи. Сви имамо ту тенденцију да засладимо своја уверења о самима себи, тако што ћемо се представљати бољима него што јесмо, што у великој мери квари саморазвој. Русо је усавршио ту вештину уверавања себе да је бољи него што јесте, иако се понашао као шупак, а то јесте био. Толико је лагао себе да је блокирао било какву шансу самоспознаје и престанка тога да буде шупак. Грозан тип!

Какве су модерне лажи у поређењу са традиционалним начином лагања?

Политичке лажи биле су специфичне, када су прикривани одређени скандали и да би се стекла нека предност. Када би људи били ухваћени у лажи, било би их срамота, допуштали су да их реалност исправи у грешци. Сада модерне лажи одликује потпуни немар према стварности, модерни лажов је неко ко измишља и ствара потпуно нову реалност, не обазирући се ни на шта. Ово је јасна одлика тоталитарних режима, што се види у руској пропаганди када је реч о рату у Украјини, где чињенице просто нису важне. Ту реалност нема корективну функцију. Наравно, додатну пажњу посвећујем Доналду Трампу, који је фасцинантан случај, зато што лаже на тоталитарни начин у оквиру либералне демократије, што је нови феномен. Његов начин лагања и булшитирања нешто је што смо већ виђали у Северној Кореји, али овде бивши и можда и будући председник лаже на прилично исти начин као тамо, не дозвољавајући стварности корективну улогу. Његов бивши адвокат Руди Ђулијани изјавио је у интервјуу: „Истина није истина”. Шта то треба да значи? Затим је то објаснио тиме да је истина у очима посматрача. Значи да је истина потпуно субјективна. Али, онда нема стандарда у вези с тим шта је исправно, а шта није, а ако тога нема, ако не можете погрешити, онда нема ни истине. Шта вам онда остаје – проста реторика. Ту језик постаје оруђе не за описивање реалности, већ за уновчавање политичке победе. Политичари се плаше истине, јер она ограничава њихову моћ, а истина је оруђе слабих, народа. Живети у време постистине значи да реалност више нема корективну улогу, ту језик поприма оруђе стратешке игре. Мада већина људи и даље зна шта је тачно, а шта није. Мислим да то није изгубљена битка.

Да ли народ воли да му се лаже?

Још је Барух де Спиноза објаснио један од проблема када страх преовладава у друштву – да тај страх у ствари ствара наду, али погрешну врсту наде у једног снажног човека, који се представља као једино што стоји између грађана и амбиса. Верујући вођи, људи ће постати политички ирационални, биће лишени слободе. Има много неповерења у елите, у политичаре, и то разумем због тога што има много булшитирања, а бира се мање зло. Али грешка је у томе да се поверује некоме ко је другачији, а у ствари је много гори.