Laganje je igra moći

Norveški filozof Laš Fr. H. Svensen bio je gost Beograda, norveške ambasade, svog beogradskog izdavača Geopoetike, Filološkog fakulteta, a predstavio je svoju knjigu „Filozofija laži”, u prevodu s norveškog Gorane Knežević i Milice Višnjić.

Povodom Svensenovog dolaska, Geopoetika je ponovo objavila i dva njegova kultna dela – „Filozofiju dosade”, i „Filozofiju straha”.  

Laš Fr. H. Svensen (1970) profesor je filozofije na Univerzitetu u Bergenu i projekt menadžer u istraživačkoj organizaciji Civita. Objavio je niz knjiga koje su prevedene na dvadeset četiri jezika. Geopoetika je do sada objavila i njegove knjige: „Filozofija mode”, „Filozofija zla”, „Filozofija rada”, „Filozofija slobode” i „Filozofija usamljenosti”. Svensen je najavio i svoju novu knjigu „Filozofija nade”.

– Mislim da je najveći problem političkog diskursa što njim dominira strah. To sam opisao u svojoj knjizi „Filozofija straha”, koja ima novo izdanje na srpskom, a ova tema biće deo i moje nove knjige o filozofiji nade. Slobodno društvo mora biti zasnovano na nadi, a ne na strahu. Nada ujedinjuje, ujedinjuje nas ono čemu se nadamo, a strah stvara podele – kaže Svensen u razgovoru za „Politiku”.

Da li u ovoj knjizi o laži imate ličniji pristup temi, budući da ste studiju započeli samoposmatranjem?

Počeo sam time što sam iskreno priznao da sam lagao svaku osobu koja je bila deo mog života, a nastavio sam priznajući da sam užasan lažov i da sam uglavnom bio iskren koliko sam mogao sa svima. Paradoks je u tome što svi mi lažemo, to moramo priznati, ali s druge strane, svi osuđujemo laž, svi mislimo da je lagati pogrešno. To je moja polazna tačka i odmah sam želeo da raščistim to da nisam nikakav izuzetak.

Koja je definicija laži i u kojoj meri laganje zavisi od konteksta?  

Kraća definicija laži bila bi da lagati znači govoriti nešto u šta ne verujete da je istinito ili tačno, u kontekstu u kojem za druge postoji razumna osnova da govorite istinu. Na primer, ako na ulici sretnete nekoga koga ne znate baš dobro, ali vam je poznanik. On vas pita  – kako ste, vi mu odgovorite – dobro, a da u stvari uopšte niste dobro. U tom slučaju ne bih rekao da stvarno lažete, jer taj kontekst znači verbalno rukovanje, gde se od ljudi i ne očekuje da odmah sruče svoju intimu. Međutim, ako sedite sa nekim bliskim i dok ispijate vino on vas pita: „Kako si ti?” , to bi bio potpuno drugačiji kontekst. Ali glavna suprotnost nije između laži i istine, već pre između laži i istinitosti. Zato što istina postoji izvan nas i nije pod našom kontrolom, ali ono što možemo da kontrolišemo jeste naša sopstvena istinitost, koja ima dve osnovne vrline. Prva je iskrenost, kada govorite ono što verujete da jeste tako, a druga je tačnost, kada uložite bar mali napor u pokušaju da ustanovite da li ono u šta verujete da je istina i jeste zapravo istina. Istinitost može biti izneverena na tri različita načina: laganjem, kada niste iskreni. Ili kada ste bulšiter, kada vam prosto nije ni stalo govorite li istinu ili ne. I treći način je istinolikost, i kada sam knjigu pisao na norveškom izmislio sam novu reč istinolikost, kao što je odgovarajuća reč pronađena i za prevod na srpski. Istinolikost znači da u svari jeste iskreni, da govorite ono u šta verujete, ali ne ulažete napor kako biste proverili da li je to tačno. Tako da više razmišljate onim osećajem u stomaku, intuicijom. Ne bi trebalo da je to tako teško, da se bude iskren i da se drži do činjenica, ali svi u tome grešimo i to stalno.

Da li su bele laži opravdane?

Prilično mi se gade bele laži. Postoje vrlo crne laži, gde lažete da direktno povredite nekoga, sve do belih laži, kada lažete kako biste poštedeli nečija osećanja. A između te dve krajnosti ima mnogo sivih područja. Često mislim da kada drugima govorimo bele laži u stvari štedimo sami sebe neprijatnosti koja može doći od istinitosti. Bele laži jesu problematične, jer ako ih izgovorim kako vas ne bih povredio, malo sam arogantan, zato što smatram da ne možete da podnesete istinu. Postavljam se kao sudija u vezi sa tim šta možete, a šta ne da podnesete. Štaviše, govoreći vam belu laž, mogu da blokiram vaš pristup realnosti i neko razumevanje do kojeg ste mogli doći o sopstvenom životu. Laž i jeste sprečavanje nečijeg pristupa stvarnosti, gde neko smatra da vaša percepcija treba da bude vođena onim što on misli da je tačno. Laganje je takođe i igra moći, gde vam ja mogu oduzeti moć i prisvojiti je za sebe, ne poštujući vas nimalo.

Šta je gore, kada čovek laže samog sebe, ili druge? Dali ste za to primer Rusoa koji je svoju decu dao u sirotište, a onda se tešio da je to učinio za njihovo dobro...

U najvećem broju slučajeva mislim da bi gore bilo lagati druge, međutim, imamo tu obavezu da budemo iskreni i prema samima sebi. Mislim da naš problem nije iskrenost, jer kada neko laže sebe, on je iskren, ali nije istinit, nije precizan u vezi sa tim da li je ono što govori sebi tačno. Neki ljudi loši su slušaoci kada se obraćaju samima sebi. Svi imamo tu tendenciju da zasladimo svoja uverenja o samima sebi, tako što ćemo se predstavljati boljima nego što jesmo, što u velikoj meri kvari samorazvoj. Ruso je usavršio tu veštinu uveravanja sebe da je bolji nego što jeste, iako se ponašao kao šupak, a to jeste bio. Toliko je lagao sebe da je blokirao bilo kakvu šansu samospoznaje i prestanka toga da bude šupak. Grozan tip!

Kakve su moderne laži u poređenju sa tradicionalnim načinom laganja?

Političke laži bile su specifične, kada su prikrivani određeni skandali i da bi se stekla neka prednost. Kada bi ljudi bili uhvaćeni u laži, bilo bi ih sramota, dopuštali su da ih realnost ispravi u grešci. Sada moderne laži odlikuje potpuni nemar prema stvarnosti, moderni lažov je neko ko izmišlja i stvara potpuno novu realnost, ne obazirući se ni na šta. Ovo je jasna odlika totalitarnih režima, što se vidi u ruskoj propagandi kada je reč o ratu u Ukrajini, gde činjenice prosto nisu važne. Tu realnost nema korektivnu funkciju. Naravno, dodatnu pažnju posvećujem Donaldu Trampu, koji je fascinantan slučaj, zato što laže na totalitarni način u okviru liberalne demokratije, što je novi fenomen. Njegov način laganja i bulšitiranja nešto je što smo već viđali u Severnoj Koreji, ali ovde bivši i možda i budući predsednik laže na prilično isti način kao tamo, ne dozvoljavajući stvarnosti korektivnu ulogu. Njegov bivši advokat Rudi Đulijani izjavio je u intervjuu: „Istina nije istina”. Šta to treba da znači? Zatim je to objasnio time da je istina u očima posmatrača. Znači da je istina potpuno subjektivna. Ali, onda nema standarda u vezi s tim šta je ispravno, a šta nije, a ako toga nema, ako ne možete pogrešiti, onda nema ni istine. Šta vam onda ostaje – prosta retorika. Tu jezik postaje oruđe ne za opisivanje realnosti, već za unovčavanje političke pobede. Političari se plaše istine, jer ona ograničava njihovu moć, a istina je oruđe slabih, naroda. Živeti u vreme postistine znači da realnost više nema korektivnu ulogu, tu jezik poprima oruđe strateške igre. Mada većina ljudi i dalje zna šta je tačno, a šta nije. Mislim da to nije izgubljena bitka.

Da li narod voli da mu se laže?

Još je Baruh de Spinoza objasnio jedan od problema kada strah preovladava u društvu – da taj strah u stvari stvara nadu, ali pogrešnu vrstu nade u jednog snažnog čoveka, koji se predstavlja kao jedino što stoji između građana i ambisa. Verujući vođi, ljudi će postati politički iracionalni, biće lišeni slobode. Ima mnogo nepoverenja u elite, u političare, i to razumem zbog toga što ima mnogo bulšitiranja, a bira se manje zlo. Ali greška je u tome da se poveruje nekome ko je drugačiji, a u stvari je mnogo gori.