Последњи лет с Темпелхофа

После дуге неизвесности, политичких прегањања и судских спорења, упркос протестима грађана Берлина и противљењу једног броја истакнутих личности, међу којима и канцеларке Ангеле Меркел, судбина најпознатијег немачког аеродрома је коначно запечаћена: на Темпелхоф је јуче слетео последњи путнички авион, на линији Брисел– Берлин и некад највећи и најмодернији аеродром на свету затворен је за саобраћај после осамдесет пет година.

Немачка главни град је остао без историјске „ваздушне луке” у самом срцу града и сада „спао” на само један аеродром: Тегел. Онај други, на источној страни, Шенефелд, такође је затворен: тамо се гради будући, и главни престонички аеродром, Берлин – Бранденбург у који ће, према првим прорачунима, на којима се никад у овако великим неимарским подухватима ни у Немачкој не стане, бити уложено 2,2 милијарде евра.

Последњи покушај да се локалним референдумом Темпелхоф спасе, био је неуспешан и узалудан: у изјашњавању је учествовало премало грађана. На радост градских власти: аеродром су, у последње време, углавном користили (богати) власници малих авиона и његово одржавање увелико је превазилазило танке приходе које је остваривао. Ионако презадужен (готово седамдесет милијарди евра!), град је све теже покривао његове губитке, који су годишње прелазили износ од петнаест милиона евра.

Темпелхоф је, иначе, пуштен у саобраћај 1923. Данашњи изглед, и гигантске размере, стекао је, међутим, у време нациста, између 1936. и 1941. године, по плановима архитекте Ернста Загебила. Полукружна пристанишна зграда дуга више од једног километра, прави бетонски колос, с бескрајним лавиринтом подземних просторија, бункера и хала, на простору од 290.000 квадратних метара, огромним кружним кровом, с којег су авиони на писти изгледали као играчке, са тринаест степенишних торњева, имала је сопствену топлану и водоснабдевање.

Аеродром је одиграо посебну улогу у време чувене блокаде западног Берлина коју је Совјетски Савез увео 1948. За готово годину дана блокаде, свемилионско становништво је, у буквалном смислу, зависило од помоћи из ваздуха: на писту аеродрома готово сваког минута, у дотад беспримерном ваздушном мосту, слетали су (највише) амерички, британски и француски авиони који су град снабдевали храном и осталим потрепштинама. О тој акцији испредане су читаве легенде, написане многе књиге и снимљено неколико филмова. Она је, умногоме, била ослонац немачко-америчког помирења, савезништва и пријатељства. 

Мамутско здање је, као историјски споменик, стављено под заштиту и његова даља судбина и намена читавог простора, који, укључујући писте, захвата површину од 365 хектара, посве је неизвесна. У току је прикупљање идеја. За сада ништа конкретно. О великом здању које је искључено из саобраћаја, бринуће се, до даљег, тридесет осморо запослених и девет ватрогасаца. За његово одржавање град ће издвајати месечно нешто више од милион (пореских) евра.