Одлазак Пола Остера

Пол Остер (3. фебруар 1947 – 30. април 2024), чувар богате прошлости Бруклина, један од најзначајнијих америчких романсијера данашњице, песник, есејиста, сценариста, редитељ и преводилац, преминуо је у свом дому у Бруклину у уторак увече 30. априла због компликација изазваних раком плућа. Имао је 77 година.

Био је један од најспектакуларнијих и најинвентивнијих америчких писаца, како је то речено у „Тајмсовом” литерарном додатку. Био је нераскидиво повезан са Њујорком и један од аутора у чијем су делу овај град, његови савремени ритмови, тајне и духови оставили трајни печат. Остерова каријера започела је 1982. године мемоарима „Откривање самоће”, који говоре о његовом сложеном односу са преминулим оцем. Седамнаест издавача одбило је његов рукопис дела „Град од стакла” пре него што га је штампао један мали издавач у Калифорнији 1985. године.

У овој књизи упечатљив је приказ беде и пропадања у америчком урбаном окружењу осамдесетих година 20. века:

„Данас као никада раније: скитнице, беспризорни, просјаци, пробисвети и пијанци. Има их у распону од оних који су једноставно сиротиња до оних који су непоправљиво полупани. Куд год се окренеш, ту су, и у бољим и у лошијим квартовима... ту су жене с најлон кесама и мушкарци с картонским кутијама, који вуку своје ствари с једног места на друго, поваздан у покрету, као да им је битно где се налазе.”

Остер се прославио 1986. постмодернистичким освртом на детективски ноар роман својом култном „Њујоршком трилогијом”. На неки начин читав његов потоњи рад критичари и новинари вредновали су према овој књизи и Остер је одмерено на то реаговао написавши:

„Узмите, на пример, Луа Рида. Он не подноси песму ’Walk on the Wild Side’. Толико је популарна да га је пратила свуда током читавог живота. Не размишљам у категоријама најбољег и најгорег, јер стварање уметности није учествовање на Олимпијади.”

„У основи, мислим да моја дела настају из позиције снажног личног очајања, веома дубоког нихилизма и безнађа, када је реч о свету, из чињенице о нашој пролазности и смртности, недостатности језика, из отуђености која постоји међу људима. А у исто време, желим да изразим ту лепоту и срећу због тога што осећамо да смо живи, због тога што дишемо, што се налазимо у сопственој кожи. Успети извући речи из свега тога, ма како неадекватне оне биле, чини срж свега што сам до сада урадио”, написао је Пол Остер, а овај цитат навела је Ивана Ђурић Пауновић, преводилац и врсни тумач Остерових дела, у својој књизи „Чуднолики свет: Амерички хронотопи Пола Остера”, у издању „Геопоетике”, Остеровог ексклузивног српског издавача. Иначе, „Геопоетика” је недавно најавила објављивање новог Остеровог романа „Баумгартнер”, приповести о љубави, губитку и сећању, затим Остерове књиге „Bloodbath Nation”, као и реиздање „Њујоршке трилогије” и „Сансет парка”.

Својим друштвеним ангажманом Остер се сврстава међу утицајне критичаре стања савременог света, и посебно савременог америчког друштва, а дело „Bloodbath Nation” на критички начин разматра америчку прекомерну употребу оружја која доводи до крвопролића. Иначе, после 11. септембра, Остер је у својој прози другачије ослушкивао гласове својих јунака, обичних људи, другачије видео улогу америчког аутора, критиковао је амерички образовни систем и америчку демократију, у којој власт држе интересне групе и економска елита. Дакле, власт која не изражава вољу грађана.

Остер је аутор и следећих дела: „Левијатан”, „Месечева палата”, „Њујоршка трилогија”, „У земљи последњих ствари”, „Књига опсена”, „Откривање самоће”, „Пророчка ноћ”, „Бруклинска ревија лудости”, „Путовања у скрипторијум”, „Човек у мраку”, „Невидљиви”, „Сансет парк”, „Зимски дневник”, „4321”, као и збирке есеја „Уметност гладовања” и збирке песама „Ишчезавања”. Пол Остер бавио се и писањем сценарија и режирањем, аутор је сценарија за филмове „Дим” и „Модри у лицу” уз Вејна Ванга, затим филма „Пандорина кутија”, а био је сценариста и редитељ филма „Унутрашњи живот Мартина Фроста”. Његове књиге су преведене на више од двадесет језика.

Песникиња Меган О’Рурк изјавила је за „Њујорк тајмс” да је Остер своје писање учинио живим и пре него што је „скоро сваки писац изгледа живео у Бруклину”, а међу њима Колсон Вајтхед и Џумпа Лахири. Међутим, Остер је био све само не локални аутор, имао је важан француски утицај због тога што је као млад живео у Паризу, преводио је са француског и добио је више француских признања. „Можда је овде најпродаванији писац, али у Паризу је Остер рок стар”, писала је америчка штампа.

Наиме, Остер је рођен у Њуарку, дипломирао је на Универзитету Колумбија, после чега је отишао у Париз, где је писао поезију. У САД вратио се 1974. године и почео је да пише есеје и романе. Примењивао је постомодернистичке приповедне поступке: интертекстуалност, детекцију, језичке игре, пастиш, фрагментарност, метанарацију. У свом стваралаштву првенствено је истраживао однос појединца и језика, сматрао је да језик нема документаристичку улогу, већ да се састоји од слојева метафора и у сталној је метаморфози. Његове приповести су фрагментарне, приповедачи у његовим делима непоуздани су, јунаци мистично нестају. Идентитет ликова је подељен, разломљен, удвојен тако да гледа самога себе са стране, поништен. Али, исто тако, сваки Остеров роман књига је и о писању, прича о причи, о стваралачком чину, о језику.

„Већина писаца задовољава се традиционалним начином писања и срећни су када стварају дела која су лепа, добра и истинита. И ја сам одувек желео да пишем оно што је за мене лепо, добро и истинито, али ме такође занимају и нови начини приповедања. Хтео сам да све преокренем наглавачке”, говорио је Остер. Када су га питали да ли је због фрагментарности и постструктуралистичког приступа тексту окренут Деридим методама деконструкције, одговарао је да му је Емили Бронте дража од француског филозофа Жана Бодријара. Ужасавао се компјутера и тастатуре, куцао је на својој писаћој машини, образлажући то ставом да писање за њега има тактилну вредност једног физичког иксуства. Својој писаћој машини посветио је и књигу „The Story of My Typewriter”, из 2002, са илустрацијама Сема Месера.

Дон Делило посветио је Остеру свој „Космополис”, ова два америчка аутора пријатељи су по погледу на свет... Пол Остер био је пријатељ са многим писцима, код нас је објављена књига његове преписке са Џ. М. Куцијем „Овде и сада” (2008–2011), у којој су два пријатеља разговарала о спорту, бејзболу, о утисцима са путовања и о прочитаним делима, о филмовима које су гледали, о критичарима, а коментарисали су и сукобе Израела и Палестине. Остер је у овим писмима показао аутоиронију и духовитост:

„Не морам ни рећи да сам целог живота истраживао своје име и медитирао о њему и моја је велика нада да ћу се поново родити као амерички Индијанац. Пол: латинска реч за ’мали, ситан’. Остер: латински за јужни ветар. Јужни ветар: стари амерички еуфемизам за гласно испуштање цревних гасова. Према томе, вратићу се на овај свет носећи поносно и, све у свему, примерено име Мали Прдеж.”

Као његов јунак Феншо, који је нестао и за собом оставио своје књиге, Остеров одлазак тек је промена хронотопа светова, а остаје његова идеја из дела „У земљи последњих ствари”: „Затвориш очи на тренутак, окренеш се да би погледао нешто друго, а ствар која је негде стајала већ је нестала. Видиш, ништа не траје, чак ни мисли у властитој глави. И не смеш да губиш време трагајући за њима. Кад нешто једном нестане, то је крај.”