Odlazak Pola Ostera

Pol Oster (3. februar 1947 – 30. april 2024), čuvar bogate prošlosti Bruklina, jedan od najznačajnijih američkih romansijera današnjice, pesnik, esejista, scenarista, reditelj i prevodilac, preminuo je u svom domu u Bruklinu u utorak uveče 30. aprila zbog komplikacija izazvanih rakom pluća. Imao je 77 godina.

Bio je jedan od najspektakularnijih i najinventivnijih američkih pisaca, kako je to rečeno u „Tajmsovom” literarnom dodatku. Bio je neraskidivo povezan sa Njujorkom i jedan od autora u čijem su delu ovaj grad, njegovi savremeni ritmovi, tajne i duhovi ostavili trajni pečat. Osterova karijera započela je 1982. godine memoarima „Otkrivanje samoće”, koji govore o njegovom složenom odnosu sa preminulim ocem. Sedamnaest izdavača odbilo je njegov rukopis dela „Grad od stakla” pre nego što ga je štampao jedan mali izdavač u Kaliforniji 1985. godine.

U ovoj knjizi upečatljiv je prikaz bede i propadanja u američkom urbanom okruženju osamdesetih godina 20. veka:

„Danas kao nikada ranije: skitnice, besprizorni, prosjaci, probisveti i pijanci. Ima ih u rasponu od onih koji su jednostavno sirotinja do onih koji su nepopravljivo polupani. Kud god se okreneš, tu su, i u boljim i u lošijim kvartovima... tu su žene s najlon kesama i muškarci s kartonskim kutijama, koji vuku svoje stvari s jednog mesta na drugo, povazdan u pokretu, kao da im je bitno gde se nalaze.”

Oster se proslavio 1986. postmodernističkim osvrtom na detektivski noar roman svojom kultnom „Njujorškom trilogijom”. Na neki način čitav njegov potonji rad kritičari i novinari vrednovali su prema ovoj knjizi i Oster je odmereno na to reagovao napisavši:

„Uzmite, na primer, Lua Rida. On ne podnosi pesmu ’Walk on the Wild Side’. Toliko je popularna da ga je pratila svuda tokom čitavog života. Ne razmišljam u kategorijama najboljeg i najgoreg, jer stvaranje umetnosti nije učestvovanje na Olimpijadi.”

„U osnovi, mislim da moja dela nastaju iz pozicije snažnog ličnog očajanja, veoma dubokog nihilizma i beznađa, kada je reč o svetu, iz činjenice o našoj prolaznosti i smrtnosti, nedostatnosti jezika, iz otuđenosti koja postoji među ljudima. A u isto vreme, želim da izrazim tu lepotu i sreću zbog toga što osećamo da smo živi, zbog toga što dišemo, što se nalazimo u sopstvenoj koži. Uspeti izvući reči iz svega toga, ma kako neadekvatne one bile, čini srž svega što sam do sada uradio”, napisao je Pol Oster, a ovaj citat navela je Ivana Đurić Paunović, prevodilac i vrsni tumač Osterovih dela, u svojoj knjizi „Čudnoliki svet: Američki hronotopi Pola Ostera”, u izdanju „Geopoetike”, Osterovog ekskluzivnog srpskog izdavača. Inače, „Geopoetika” je nedavno najavila objavljivanje novog Osterovog romana „Baumgartner”, pripovesti o ljubavi, gubitku i sećanju, zatim Osterove knjige „Bloodbath Nation”, kao i reizdanje „Njujorške trilogije” i „Sanset parka”.

Svojim društvenim angažmanom Oster se svrstava među uticajne kritičare stanja savremenog sveta, i posebno savremenog američkog društva, a delo „Bloodbath Nation” na kritički način razmatra američku prekomernu upotrebu oružja koja dovodi do krvoprolića. Inače, posle 11. septembra, Oster je u svojoj prozi drugačije osluškivao glasove svojih junaka, običnih ljudi, drugačije video ulogu američkog autora, kritikovao je američki obrazovni sistem i američku demokratiju, u kojoj vlast drže interesne grupe i ekonomska elita. Dakle, vlast koja ne izražava volju građana.

Oster je autor i sledećih dela: „Levijatan”, „Mesečeva palata”, „Njujorška trilogija”, „U zemlji poslednjih stvari”, „Knjiga opsena”, „Otkrivanje samoće”, „Proročka noć”, „Bruklinska revija ludosti”, „Putovanja u skriptorijum”, „Čovek u mraku”, „Nevidljivi”, „Sanset park”, „Zimski dnevnik”, „4321”, kao i zbirke eseja „Umetnost gladovanja” i zbirke pesama „Iščezavanja”. Pol Oster bavio se i pisanjem scenarija i režiranjem, autor je scenarija za filmove „Dim” i „Modri u licu” uz Vejna Vanga, zatim filma „Pandorina kutija”, a bio je scenarista i reditelj filma „Unutrašnji život Martina Frosta”. Njegove knjige su prevedene na više od dvadeset jezika.

Pesnikinja Megan O’Rurk izjavila je za „Njujork tajms” da je Oster svoje pisanje učinio živim i pre nego što je „skoro svaki pisac izgleda živeo u Bruklinu”, a među njima Kolson Vajthed i Džumpa Lahiri. Međutim, Oster je bio sve samo ne lokalni autor, imao je važan francuski uticaj zbog toga što je kao mlad živeo u Parizu, prevodio je sa francuskog i dobio je više francuskih priznanja. „Možda je ovde najprodavaniji pisac, ali u Parizu je Oster rok star”, pisala je američka štampa.

Naime, Oster je rođen u Njuarku, diplomirao je na Univerzitetu Kolumbija, posle čega je otišao u Pariz, gde je pisao poeziju. U SAD vratio se 1974. godine i počeo je da piše eseje i romane. Primenjivao je postomodernističke pripovedne postupke: intertekstualnost, detekciju, jezičke igre, pastiš, fragmentarnost, metanaraciju. U svom stvaralaštvu prvenstveno je istraživao odnos pojedinca i jezika, smatrao je da jezik nema dokumentarističku ulogu, već da se sastoji od slojeva metafora i u stalnoj je metamorfozi. Njegove pripovesti su fragmentarne, pripovedači u njegovim delima nepouzdani su, junaci mistično nestaju. Identitet likova je podeljen, razlomljen, udvojen tako da gleda samoga sebe sa strane, poništen. Ali, isto tako, svaki Osterov roman knjiga je i o pisanju, priča o priči, o stvaralačkom činu, o jeziku.

„Većina pisaca zadovoljava se tradicionalnim načinom pisanja i srećni su kada stvaraju dela koja su lepa, dobra i istinita. I ja sam oduvek želeo da pišem ono što je za mene lepo, dobro i istinito, ali me takođe zanimaju i novi načini pripovedanja. Hteo sam da sve preokrenem naglavačke”, govorio je Oster. Kada su ga pitali da li je zbog fragmentarnosti i poststrukturalističkog pristupa tekstu okrenut Deridim metodama dekonstrukcije, odgovarao je da mu je Emili Bronte draža od francuskog filozofa Žana Bodrijara. Užasavao se kompjutera i tastature, kucao je na svojoj pisaćoj mašini, obrazlažući to stavom da pisanje za njega ima taktilnu vrednost jednog fizičkog iksustva. Svojoj pisaćoj mašini posvetio je i knjigu „The Story of My Typewriter”, iz 2002, sa ilustracijama Sema Mesera.

Don Delilo posvetio je Osteru svoj „Kosmopolis”, ova dva američka autora prijatelji su po pogledu na svet... Pol Oster bio je prijatelj sa mnogim piscima, kod nas je objavljena knjiga njegove prepiske sa Dž. M. Kucijem „Ovde i sada” (2008–2011), u kojoj su dva prijatelja razgovarala o sportu, bejzbolu, o utiscima sa putovanja i o pročitanim delima, o filmovima koje su gledali, o kritičarima, a komentarisali su i sukobe Izraela i Palestine. Oster je u ovim pismima pokazao autoironiju i duhovitost:

„Ne moram ni reći da sam celog života istraživao svoje ime i meditirao o njemu i moja je velika nada da ću se ponovo roditi kao američki Indijanac. Pol: latinska reč za ’mali, sitan’. Oster: latinski za južni vetar. Južni vetar: stari američki eufemizam za glasno ispuštanje crevnih gasova. Prema tome, vratiću se na ovaj svet noseći ponosno i, sve u svemu, primereno ime Mali Prdež.”

Kao njegov junak Fenšo, koji je nestao i za sobom ostavio svoje knjige, Osterov odlazak tek je promena hronotopa svetova, a ostaje njegova ideja iz dela „U zemlji poslednjih stvari”: „Zatvoriš oči na trenutak, okreneš se da bi pogledao nešto drugo, a stvar koja je negde stajala već je nestala. Vidiš, ništa ne traje, čak ni misli u vlastitoj glavi. I ne smeš da gubiš vreme tragajući za njima. Kad nešto jednom nestane, to je kraj.”