Тај­не Ста­љи­но­ве оазе ми­ра

Од на­шег спе­ци­јал­ног из­ве­шта­ча

Да­ни­је­ла Да­ви­дов Ке­сар

Со­чи – Ка­да би са­мо зи­до­ви мо­гли да го­во­ре… Ову ре­че­ни­цу ве­ро­ват­но мно­ги из­го­во­ре или ба­рем то по­ми­сле кад кро­че у ку­ћу у ко­јој је ду­га ле­та про­во­дио не­ка­да­шњи со­вјет­ски дик­та­тор Јо­сиф Ви­са­ри­о­но­вич Ста­љин. Ње­го­ва ви­кен­ди­ца, за ко­ју се ве­ру­је да је мно­го во­лео, на­ла­зи се у ру­ском гра­ду Со­чи­ју, и то на бр­ду из­над ме­ста, окру­же­на шу­мом и зе­ле­ни­лом, с по­гле­дом на мо­ре.

Бу­ду­ћи да је Ста­љин же­лео да ње­го­ва ви­кен­ди­ца не бу­де баш то­ли­ко уоч­љи­ва на­ре­дио је да је офар­ба­ју у зе­ле­но ка­ко би је „ма­ски­рао” и „уто­пио” у зе­ле­ни­ло шу­ме и та­ко за­шти­тио од по­гле­да не­при­ја­те­ља. Ни­је же­лео ни да по­до­ве кра­се те­пи­си – сма­трао је да ће без њих лак­ше мо­ћи да чу­је кад му не­ко при­ла­зи.

А да би за све био спре­ман, у стра­ху од мо­гу­ћих атен­та­та и шпи­ју­на, од­лу­чио је да у со­би за са­стан­ке има ко­жни на­ме­штај на­пу­њен коњ­ском дла­ком, јер је сма­трао да је то нај­бо­ља од­бра­на од ме­та­ка, али и да ви­си­на на­сло­на кре­ве­та мо­ра да бу­де та­ква да мо­же да за­шти­ти ње­го­ву гла­ву.

Ин­те­ре­сант­но је да је на­ре­дио да се за вра­та спа­ва­ће со­бе на­пра­ве по­себ­не бра­ве и кљу­че­ви та­ко да је не­мо­гу­ће гле­да­ти кроз кљу­ча­о­ни­цу или чу­ти шта се де­ша­ва у про­сто­ри­ји. По­сто­ји и при­ча да ни­је же­лео да се слу­ге стал­но на­ла­зе у ви­ли и да се у њој ку­ва хра­на јер је мр­зео та­кве ми­ри­се, али и да се пу­шта во­да, јер је по ње­го­вом ми­шље­њу то оме­та­ло ње­го­ву оштро­ум­ност и до­бар слух, па та­да мо­жда не би чуо ако би се не­ки не­при­ја­тељ при­бли­жио ње­го­вом ра­ју. Па­ра­но­ја је оти­шла то­ли­ко да­ле­ко да је ин­си­сти­рао да се на про­зо­ре ста­вља­ју за­ве­се ко­је не до­ди­ру­ју под ка­ко би у сва­ком тре­нут­ку мо­гао да ви­ди да ли се не­ко кри­је иза њих.

Бу­ду­ћи да се ов­де на­ла­зи и во­шта­на фи­гу­ра Ста­љи­на у при­род­ној ве­ли­чи­ни, мно­ги се из­не­на­де кад ви­де ко­ли­ко је за­пра­во био ни­зак. А уз то, са­да се зна да је имао те­шке ре­у­мат­ске про­бле­ме и да је хра­мао, због че­га је и тра­жио да му у ви­кен­ди­ци на­пра­ве ма­ње сте­пе­ни­це ка­ко би мо­гао да се лак­ше поп­не на спрат. Ле­ва ру­ка му је би­ла кра­ћа од де­сне и ма­ње по­крет­на, што се сма­тра по­сле­ди­цом уда­ра ко­чи­ја кад је био де­те, а на ле­вом сто­па­лу имао је два спо­је­на пр­ста.

У да­чи, ка­ко ову ви­кен­ди­цу зо­ву Ру­си, овај опа­сни чо­век је на­ре­дио да се по­ста­ви ве­о­ма скро­ман на­ме­штај јер је сма­трао да лук­суз ни­је нео­п­хо­дан. Чак су и со­бе ње­го­ве де­це би­ле на­ме­ште­не при­лич­но скром­но – има­ли су са­мо кре­ве­те, рад­не сто­ло­ве и ор­ма­ре. Ипак, кад се опу­штао же­лео је да ужи­ва игра­ју­ћи би­ли­јар па се на овом ме­сту и да­нас на­ла­зи ори­ги­нал­ни сто из тог вре­ме­на. Ур­ба­на ле­ген­да го­во­ри да је је­дан од нај­ин­три­гант­ни­јих љу­ди 20. ве­ка био од­ли­чан играч и да је све по­бе­ђи­вао, али се те тврд­ње до­во­де у сум­њу – јер по­сто­је ми­шље­ња да ни­ко ни­је смео да га по­бе­ди из стра­ха да га „мрак не по­је­де” по­што се зна ко­ли­ко је Ста­љин био сви­реп.

Опу­штао се и уз кућ­ни би­о­скоп, ужи­ва­ју­ћи у гле­да­њу фил­мо­ва (оми­ље­ни филм би­ла му је со­вјет­ска му­зич­ка ко­ме­ди­ја „Вол­га, Вол­га”), при­ча се да је имао ви­ше од 20.000 књи­га (обо­жа­вао је да чи­та), али и да слу­ша му­зи­ку на гра­мо­фо­ну. Не­ке од оми­ље­них пло­ча, од 2.700 ко­ли­ко је по­се­до­вао, и да­нас су из­ло­же­не у овој ми­сте­ри­о­зној ку­ћи.

У јед­ном де­лу ви­ле мо­же се ви­де­ти и ба­зен, али се сма­тра да је он са­мо во­лео да се ма­ло „про­брч­ка” у во­ди (ин­си­сти­рао је да се ба­зен пу­ни мор­ском во­дом), за­то што ни­је знао да пли­ва. То је раз­лог за­што, ка­ко се при­ча, ни­кад ни­је оти­шао на при­ват­ну пла­жу ко­ју ова ви­ла по­се­ду­је. За то је по­сто­јао још је­дан раз­лог – Ста­љин је сма­трао да не из­гле­да ле­по у ку­па­ћем ко­сти­му. По­сто­ји при­ча да је тра­жио че­сто пра­же­ње и пу­ње­ње ба­зе­на јер је стра­хо­вао да ће не­ко „отро­ва­ти” во­ду.

У јед­ном де­лу ку­ће из­ло­же­не су сли­ке на ко­ји­ма по­се­ти­о­ци мо­гу да ви­де ка­ко је Ста­љин из­гле­дао у мла­до­сти, а ту су и фо­то­гра­фи­је ње­го­ве две же­не и тро­је де­це. Пр­вом су­пру­гом Ека­та­ри­ном Сва­ни­џе оже­нио се 1906. го­ди­не и исто­ри­о­гра­фи бе­ле­же да је до­ста па­тио по­сле ње­не смр­ти. Са њом је до­био си­на Ја­ко­ва, с ко­јим ни­ка­да ни­је био у до­брим од­но­си­ма. Са дру­гом же­ном На­де­ждом Али­лу­је­вом ни­је имао баш сја­јан од­нос, иако су у том бра­ку до­би­ли дво­је де­це, си­на Ва­си­ли­ја и кћер­ку Све­тла­ну, ко­ју је обо­жа­вао. Бу­ду­ћи да је имао број­не љу­бав­ни­це, по­сто­ји мо­гућ­ност да је то био је­дан од раз­ло­га због ко­јег је ова же­на из­вр­ши­ла са­мо­у­би­ство. Ако је то уоп­ште и би­ло са­мо­у­би­ство, спе­ку­ли­шу мно­ги. Кад је би­ла ма­ла, кћер­ка му је сва­ког да­на оста­вља­ла пи­сма са сво­јим же­ља­ма, ко­је јој је увек ис­пу­ња­вао. Не­ка од тих пи­са­ма у да­чи су из­ло­же­на у Све­тла­ни­ној со­би.

Сма­тра се да је Ста­љин баш на овом ме­сту до­нео не­ке од ва­жних од­лу­ка, од ко­јих је за­ви­си­ла суд­би­на ми­ли­о­на љу­ди. Пре­ма не­зва­нич­ним по­да­ци­ма, ов­де је бо­ра­вио 22. ју­на 1941, кад је Не­мач­ка на­па­ла СССР, а при­мао је и не­ке ва­жне др­жав­ни­ке. Ме­ђу­тим, ку­ћу је пре све­га сма­трао уто­чи­штем за се­бе и сво­ју по­ро­ди­цу и у њој је про­во­дио ле­та до 1950. го­ди­не. Сма­трао је да му ов­де нај­ви­ше при­ја ва­здух јер је ви­кен­ди­ца сме­ште­на на 160 ме­та­ра над­мор­ске ви­си­не, где се мор­ски ва­здух ме­ша с пла­нин­ским. Скри­ве­ни рај пре­тво­рен је у сво­је­вр­сни му­зеј, а у скло­пу ње­га са­да се на­ла­зи и ма­ли му­зеј ча­ја и чај­џи­ни­ца у ко­јој мо­гу да се де­гу­сти­ра­ју за­ни­мљи­ви уку­си овог на­пит­ка спе­ци­фич­ни за овај крај Ру­си­је.

И у ку­ћи и у ње­ном дво­ри­шту, без об­зи­ра на то што је про­шло до­ста вре­ме­на од Ста­љи­но­ве смр­ти, и да­ље се осе­ћа дух ста­рих вре­ме­на. Са­мо зи­до­ви чу­ва­ју тај­не о оно­ме шта се де­ша­ва­ло уну­тар овог ком­плек­са. Ка­да би бар мо­гли да про­го­во­ре.