Taj­ne Sta­lji­no­ve oaze mi­ra

Od na­šeg spe­ci­jal­nog iz­ve­šta­ča

Da­ni­je­la Da­vi­dov Ke­sar

So­či – Ka­da bi sa­mo zi­do­vi mo­gli da go­vo­re… Ovu re­če­ni­cu ve­ro­vat­no mno­gi iz­go­vo­re ili ba­rem to po­mi­sle kad kro­če u ku­ću u ko­joj je du­ga le­ta pro­vo­dio ne­ka­da­šnji so­vjet­ski dik­ta­tor Jo­sif Vi­sa­ri­o­no­vič Sta­ljin. Nje­go­va vi­ken­di­ca, za ko­ju se ve­ru­je da je mno­go vo­leo, na­la­zi se u ru­skom gra­du So­či­ju, i to na br­du iz­nad me­sta, okru­že­na šu­mom i ze­le­ni­lom, s po­gle­dom na mo­re.

Bu­du­ći da je Sta­ljin že­leo da nje­go­va vi­ken­di­ca ne bu­de baš to­li­ko uoč­lji­va na­re­dio je da je ofar­ba­ju u ze­le­no ka­ko bi je „ma­ski­rao” i „uto­pio” u ze­le­ni­lo šu­me i ta­ko za­šti­tio od po­gle­da ne­pri­ja­te­lja. Ni­je že­leo ni da po­do­ve kra­se te­pi­si – sma­trao je da će bez njih lak­še mo­ći da ču­je kad mu ne­ko pri­la­zi.

A da bi za sve bio spre­man, u stra­hu od mo­gu­ćih aten­ta­ta i špi­ju­na, od­lu­čio je da u so­bi za sa­stan­ke ima ko­žni na­me­štaj na­pu­njen konj­skom dla­kom, jer je sma­trao da je to naj­bo­lja od­bra­na od me­ta­ka, ali i da vi­si­na na­slo­na kre­ve­ta mo­ra da bu­de ta­kva da mo­že da za­šti­ti nje­go­vu gla­vu.

In­te­re­sant­no je da je na­re­dio da se za vra­ta spa­va­će so­be na­pra­ve po­seb­ne bra­ve i klju­če­vi ta­ko da je ne­mo­gu­će gle­da­ti kroz klju­ča­o­ni­cu ili ču­ti šta se de­ša­va u pro­sto­ri­ji. Po­sto­ji i pri­ča da ni­je že­leo da se slu­ge stal­no na­la­ze u vi­li i da se u njoj ku­va hra­na jer je mr­zeo ta­kve mi­ri­se, ali i da se pu­šta vo­da, jer je po nje­go­vom mi­šlje­nju to ome­ta­lo nje­go­vu oštro­um­nost i do­bar sluh, pa ta­da mo­žda ne bi čuo ako bi se ne­ki ne­pri­ja­telj pri­bli­žio nje­go­vom ra­ju. Pa­ra­no­ja je oti­šla to­li­ko da­le­ko da je in­si­sti­rao da se na pro­zo­re sta­vlja­ju za­ve­se ko­je ne do­di­ru­ju pod ka­ko bi u sva­kom tre­nut­ku mo­gao da vi­di da li se ne­ko kri­je iza njih.

Bu­du­ći da se ov­de na­la­zi i vo­šta­na fi­gu­ra Sta­lji­na u pri­rod­noj ve­li­či­ni, mno­gi se iz­ne­na­de kad vi­de ko­li­ko je za­pra­vo bio ni­zak. A uz to, sa­da se zna da je imao te­ške re­u­mat­ske pro­ble­me i da je hra­mao, zbog če­ga je i tra­žio da mu u vi­ken­di­ci na­pra­ve ma­nje ste­pe­ni­ce ka­ko bi mo­gao da se lak­še pop­ne na sprat. Le­va ru­ka mu je bi­la kra­ća od de­sne i ma­nje po­kret­na, što se sma­tra po­sle­di­com uda­ra ko­či­ja kad je bio de­te, a na le­vom sto­pa­lu imao je dva spo­je­na pr­sta.

U da­či, ka­ko ovu vi­ken­di­cu zo­vu Ru­si, ovaj opa­sni čo­vek je na­re­dio da se po­sta­vi ve­o­ma skro­man na­me­štaj jer je sma­trao da luk­suz ni­je neo­p­ho­dan. Čak su i so­be nje­go­ve de­ce bi­le na­me­šte­ne pri­lič­no skrom­no – ima­li su sa­mo kre­ve­te, rad­ne sto­lo­ve i or­ma­re. Ipak, kad se opu­štao že­leo je da uži­va igra­ju­ći bi­li­jar pa se na ovom me­stu i da­nas na­la­zi ori­gi­nal­ni sto iz tog vre­me­na. Ur­ba­na le­gen­da go­vo­ri da je je­dan od naj­in­tri­gant­ni­jih lju­di 20. ve­ka bio od­li­čan igrač i da je sve po­be­đi­vao, ali se te tvrd­nje do­vo­de u sum­nju – jer po­sto­je mi­šlje­nja da ni­ko ni­je smeo da ga po­be­di iz stra­ha da ga „mrak ne po­je­de” po­što se zna ko­li­ko je Sta­ljin bio svi­rep.

Opu­štao se i uz kuć­ni bi­o­skop, uži­va­ju­ći u gle­da­nju fil­mo­va (omi­lje­ni film bi­la mu je so­vjet­ska mu­zič­ka ko­me­di­ja „Vol­ga, Vol­ga”), pri­ča se da je imao vi­še od 20.000 knji­ga (obo­ža­vao je da či­ta), ali i da slu­ša mu­zi­ku na gra­mo­fo­nu. Ne­ke od omi­lje­nih plo­ča, od 2.700 ko­li­ko je po­se­do­vao, i da­nas su iz­lo­že­ne u ovoj mi­ste­ri­o­znoj ku­ći.

U jed­nom de­lu vi­le mo­že se vi­de­ti i ba­zen, ali se sma­tra da je on sa­mo vo­leo da se ma­lo „pro­brč­ka” u vo­di (in­si­sti­rao je da se ba­zen pu­ni mor­skom vo­dom), za­to što ni­je znao da pli­va. To je raz­log za­što, ka­ko se pri­ča, ni­kad ni­je oti­šao na pri­vat­nu pla­žu ko­ju ova vi­la po­se­du­je. Za to je po­sto­jao još je­dan raz­log – Sta­ljin je sma­trao da ne iz­gle­da le­po u ku­pa­ćem ko­sti­mu. Po­sto­ji pri­ča da je tra­žio če­sto pra­že­nje i pu­nje­nje ba­ze­na jer je stra­ho­vao da će ne­ko „otro­va­ti” vo­du.

U jed­nom de­lu ku­će iz­lo­že­ne su sli­ke na ko­ji­ma po­se­ti­o­ci mo­gu da vi­de ka­ko je Sta­ljin iz­gle­dao u mla­do­sti, a tu su i fo­to­gra­fi­je nje­go­ve dve že­ne i tro­je de­ce. Pr­vom su­pru­gom Eka­ta­ri­nom Sva­ni­dže ože­nio se 1906. go­di­ne i isto­ri­o­gra­fi be­le­že da je do­sta pa­tio po­sle nje­ne smr­ti. Sa njom je do­bio si­na Ja­ko­va, s ko­jim ni­ka­da ni­je bio u do­brim od­no­si­ma. Sa dru­gom že­nom Na­de­ždom Ali­lu­je­vom ni­je imao baš sja­jan od­nos, iako su u tom bra­ku do­bi­li dvo­je de­ce, si­na Va­si­li­ja i kćer­ku Sve­tla­nu, ko­ju je obo­ža­vao. Bu­du­ći da je imao broj­ne lju­bav­ni­ce, po­sto­ji mo­guć­nost da je to bio je­dan od raz­lo­ga zbog ko­jeg je ova že­na iz­vr­ši­la sa­mo­u­bi­stvo. Ako je to uop­šte i bi­lo sa­mo­u­bi­stvo, spe­ku­li­šu mno­gi. Kad je bi­la ma­la, kćer­ka mu je sva­kog da­na osta­vlja­la pi­sma sa svo­jim že­lja­ma, ko­je joj je uvek is­pu­nja­vao. Ne­ka od tih pi­sa­ma u da­či su iz­lo­že­na u Sve­tla­ni­noj so­bi.

Sma­tra se da je Sta­ljin baš na ovom me­stu do­neo ne­ke od va­žnih od­lu­ka, od ko­jih je za­vi­si­la sud­bi­na mi­li­o­na lju­di. Pre­ma ne­zva­nič­nim po­da­ci­ma, ov­de je bo­ra­vio 22. ju­na 1941, kad je Ne­mač­ka na­pa­la SSSR, a pri­mao je i ne­ke va­žne dr­žav­ni­ke. Me­đu­tim, ku­ću je pre sve­ga sma­trao uto­či­štem za se­be i svo­ju po­ro­di­cu i u njoj je pro­vo­dio le­ta do 1950. go­di­ne. Sma­trao je da mu ov­de naj­vi­še pri­ja va­zduh jer je vi­ken­di­ca sme­šte­na na 160 me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne, gde se mor­ski va­zduh me­ša s pla­nin­skim. Skri­ve­ni raj pre­tvo­ren je u svo­je­vr­sni mu­zej, a u sklo­pu nje­ga sa­da se na­la­zi i ma­li mu­zej ča­ja i čaj­dži­ni­ca u ko­joj mo­gu da se de­gu­sti­ra­ju za­ni­mlji­vi uku­si ovog na­pit­ka spe­ci­fič­ni za ovaj kraj Ru­si­je.

I u ku­ći i u nje­nom dvo­ri­štu, bez ob­zi­ra na to što je pro­šlo do­sta vre­me­na od Sta­lji­no­ve smr­ti, i da­lje se ose­ća duh sta­rih vre­me­na. Sa­mo zi­do­vi ču­va­ju taj­ne o ono­me šta se de­ša­va­lo unu­tar ovog kom­plek­sa. Ka­da bi bar mo­gli da pro­go­vo­re.