Мелодрама и авангарда

Специјално за „Политику”
Сплит – Национални фестивал хрватске драме „Марулићеви дани”, 34. по реду, пандан нашем Стеријином позорју, одржан је од 20. до 29. априла у организацији Хрватског народног казалишта Сплит. Приказано је једанаест представа у такмичарском програму из целе Хрватске, од Ријеке, преко Сплита, Дубровника и Вараждина до Загреба, али и из Аргентине, где је постављен комад Ивора Мартинића, „Било би штета да биљке крепају” (фестивал је затворен нашом награђиваном представом „Успаванка за Алексију Рајчић”). Прву половину програма обележиле су продукције које су ове сезоне изазвале велико интересовање публике и добиле изузетне оцене критике, „Црвена вода” ХНК Сплит и „Случај властите погибељи” ХНК Вараждин и ХНК Ријека, две драматизације успешних романа Јурице Павичића и Кристиана Новака. Реч је о делима која кроз динамичне и узбудљиве, трилерске наративе, суочавају публику са узроцима и последицама ратова деведесетих година, односно критички истражују изопачености у савременом друштву, корупцију, неправду и бахатост, као нове стандарде понашања.

„Црвена вода” расплиће приповест о нестанку седамнаестогодишње девојке крајем осамдесетих година прошлог века у малом далматинском месту. Потрага за  њом се растеже на двадесет седам година, које протичу у бурним политичким и друштвеним потресима, што ће скрајнути полицијске притиске да се мистерија разоткрије. Узбудљиво решавање тог случаја прати вешто грађена, психолошки опипљива породична драма, која деликатно открива промене у њиховим односима, последице спољашњих и унутрашњих раздора. Личне драме су фино исплетене са друштвено-политичким турбуленцијама, и отрежњујућим мислима о заблудама транзиције. А редитељ Ивица Буљан је ову вишезначну радњу поставио на функционалну ротациону сцену, утврђену сценографијом Александра Денића, која означава незаустављиви проток времена и вртлоге понављајућих историја, где су  актери драматично ухваћени.

У завршници фестивала, публика је могла да види „Растанке”, представу ХНК из Ријеке, још једну адаптацију прозног дела, романа Мани Готовац, у адаптацији Елвиса Бошњака и режији Анастасије Јанковске. Ту је реч о мелодрамској приповести о бурној љубави између протагонисткиње Луз (Тања Смоје) и њеног супруга Лува (Јанко Поповић Воларић). Они су прожети разорном страшћу која ствара особено бојно поље, рат узрокован жељама за слободом и авантуризмом, са једне стране, и љубомором и лажима што се неуспешно крију, са друге. Сценска радња је решена у мултимедијалном облику, између осталог се емитују делови из старих америчких филмова који се тематски надовезују на животе протагониста, доносећи неку врсту коментара, идентификације ликова у сфери популарне културе. А на плану доживљаја су нарочито изазовни призори у експресионистичком маниру, где су унутрашњи ломови Луз приказани кроз групне сцене, тумарања многољудног ансамбла по позорници, испреплетаног са изражајним аудио-визуелним ефектима, што у целини естетски деликатно изражава њене дубинске немире.

Затим је одиграна представа „Симфоније/Турпитуда” ауторке и редитељке Рајне Рацз, чији је текст настао према мотивима дела Мирослава Крлеже и Марка Ристића, који су и носиоци радње. Она се одвија око и током Другог светског рата, а тематизује последице фашизма, друштвено-политичке и економске ломове, сукобе идеологија, као и позицију и функцију уметности (копродукција фестивал „Еуроказ”, Српско народно вијеће и Хрватски инжењерски савез). Представа је изведена у амбијенталним просторима старог хотела „Bellevue”, са малим бројем гледалаца који су пратили глумце у променама десетак локација извођења. Сценски језик је изграђен на авангардним традицијама надреализма и експресионизма, у поетско-сноликом стилу, са изражајним композицијама тела актера и сугестивним сонговима. Глумци се мешају са публиком, у једној сцени нарочито занимљиво, када сви излазимо на сплитске улице и привлачимо пажњу случајних пролазника, који постају нови гледаоци овог магичног сценског есеја, ширећи или бришући границе извођења.

Последња представа у такмичарском програму била је „Моји тужни монструми” загребачког позоришта „Гавела”, настала према најновијем тексту Мате Матишића, чија се радња одвија на различитим местима, од Загреба, преко Далматинске загоре до Београда, и има елементе сатиричне и црне комедије, напетог трилера, али и трагедије античких размера (режија Вито Тауфер). Уз оштре или суптилне црнохуморне тонове, у зависности од природе питања која се постављају, спретно се отварају теме односа између позоришта и друштва, нормалности и лудила, значења и последица популарности, као и закопаних ратних траума. Као и у ранијем Матишићевом комаду „Људи од воска”, на који се овај надовезује, пиранделовски се замагљује граница између стварности и илузије, где се црпе истините спознаје о нашим (пост)транзиционим друштвима.