Сликар континуитета

Обимна, богато илустрована монографија на више од 250 страна, посвећена сликару Стојану Пачову објављена је крајем прошле године захваљујући породичној бризи и издању „Интерпреса”. У монографији су заступљени текстови Николе Кусовца, Душан Ђокића, Драгана Јовановића Данилова и Здравка Вучинића.

Стојан Пачов (1934–2015) је завршио сликарство у класи Недељка Гвозденовића. Бавио се педагошким радом, предавао је у школи „Светозар Милетић” у Земуну. Сликао је у атељеу на Старом сајмишту, где је и преминуо. Једна улица у Земуну носи његово име.

Душан Ђокић у тексту монографије истиче да замашан сликарски опус Стојана Пачова обједињује резултате сликарства у распону од пола века – од друге половине 20. века и првих деценија 21. века. „У том периоду он је реализовао више самосталних излагања, углавном у стандардним жанровима, од предела природе, етно-градитељских мотива јужног Балкана, манастира и сакралних мотива, актова, портрета и флоре – мртвих природа. И као што је помно приказао у рукопису, његов тумач и коментатор, историчар уметности Здравко Вучинић, тај колоплет жанрова је био његов искључиви естетски оријентир у току студија и утицаја Лазе Личеноског, Недељка Гвозденовића и других ауторитета, које је он имао срећу да има за покретаче личних утицајних притока. Пачов је свакоме од тих жанрова и категорија приступио са пуном посвећеношћу”, пише Ђокић.

Никола Кусовац наглашава да је Стојан Пачов био један од оних уметника и педагога који су били спремни на највеће жртве, док Драган Јовановић Данилов истиче да је Пачов био сликар континуитета.

Пачовљева слика је складна и уравнотежена, али не по класичним законитостима, већ, пре свега, по емоционалном набоју који је слику и произвео. Та жива емоција усмерена на истраживање оне примарне ликовности управо чини да Пачовљево сликање конвенционалних мотива избегне анахроничност и превазиђеност дескриптивне и литерарне улоге сликарства. Конвенционалну тему овај уметник уме да оплемени духом финесе, лирске истанчаности, шарма и лакоће.

Ничег импулсивног нема на сликама Стојана Пачова; само суздржане лирике и смиреног интимистичког темперамента. Ово сликарство настоји да кроз музикалне флуиде, чулну привлачност и интуитивни осећај за смиреност и хармонију изнова открије лепоту света, који за своје постојање има да захвали самом свом творцу. Мислим да нећемо погрешити ако констатујемо да је приврженост откривању постојећег, опипљивог, а заправо неисцрпног и никад сагледаног света, дубока опсесија овога суштог лиричара”, истиче у тексту Драган Јовановић Данилов, наглашавајући да слике Стојана Пачова имају „сунчани карактер”.