Из атара Жарковачког среза у високо друштво

Тешко је и замислити да је тај данас разбокорени део Чукарице све до 1903. године носио назив Голо брдо! Тек кад се Матија Бан, житељ вароши београдске из Господске, а данас Бранкове улице, опростио од живота, оно мало житеља те пустаре Жарковачког среза, у знак поштовања према свом ученом комшији, Голо брдо je преименовалo по њему.

Наиме, 1850. године попечитељство му је у тој пустари подарило имање, а он на њему подигао летњиковац повише места на којем је данас Шумарски факултет, уоколо је запатио виноград, па наилазио или у њему примао узванице међу којима је често био и кнез Михаило Обреновић, чак и београдски мухафиз.

Оно, и пре Матијиног имања Голо брдо није било баш сасвим голо јер је на њему 1850. основано Топчидерско гробље да подмирује тужне, али неизбежне потребе житеља полупустог жарковачког засеока Чукарица, па је тај парк сећања био озелењен. Иначе, по попису из 1895. читав атар Чукарице насељавало је 150 душа, а Голо брдо – нико! Само пет година доцније број се увећао на 447, махом радника Прве српске фабрике шећера надомак рукавца Саве и надничара Српског краљевског бродоградилишта у Макишу, узводно од кафане „Велика Чукарица”.

Железница пре трамваја

Мада ће мало ко то признати, али Баново брдо је „оживело” тек кад је Чукарица 1911. припојена граду. Годину касније од Позоришног трга до Милошевог конака и цркве у Топчидеру приспео је први трамвај, као и линија број 13 до кафане „Велика Чукарица” па се није морало скроз пешице. А највише се разбокорило 1919, када је испод Матијиног забрана почела да ради кафана „Михајловац” (увелико избрисана из градског земљописа), која је догодине дочекала прве госте Хиподрома.

Пре трамваја, већ 1884, испод Голог брда заклопарала је железница, а једна од првих станица била је надомак тунела чији остаци постоје и данас у Радничкој улици.

Али, Голо брдо је неумољиво расло ширећи се од Матијиног забрана ка Жаркову Кнез Михаиловим венцем – како се звао тај део данашње Пожешке улице са незваничном титулом главне. О броју „нових колониста” дало би се наслутити по томе што је 1936. године у њој никло модерно здање Државне народне школе „Матија Бан”, доцније преименоване у ОШ „Јосиф Панчић” (са Панчићевом омориком пред улазом). Каснија доградња још једног спрата школске зграде сведочи не само о бризи државе за комфор малишана, него и о ширењу тог атара. Неки пакосници су шапатом испрели причу да је спрат дозидан за потребе „илегалне гимназије”, у којој је партизанска болничарка Јованка Будисављевић требало да матурира пре удадбе, али је потоња удова Јосипа Броза то пропратила салвом урнебесног смеха.

Онда је заређало: основне школе, обданишта, Филмски град (или наш „Чинечита”), Средња хемијска школа, Тринаеста београдска гимназија, Шумарски факултет, Висока угоститељска школа, Нови ДИФ, Културни центар, музеји, галерије, биоскоп, позориште, библиотеке, бутици и тржни центри, цркве и експозитуре свих банака које су пословале у Србији, због којих је Пожешка улица у кафанском шифарнику прозвана – „Београдски Волстрит”.

Краљевски указ

Чукарица је тек 1911. године припојена престоници, а с њом и Баново брдо – и то указом краља Петра – а њени житељи, који су до тада припадали атару Жарковачког среза, у знак одмазде Жарково почели да представљају описно као „село надомак Београда”, а његове житеље као „Жаркуловце”.

Стара трамвајска линија до „Старе Чукарице” је са неком од пренумерација добила број 4, али је неопозиво укинута 1999., када је из градског земљописа избрисана и кафана која је кумовала целој општини.

Мада, и Пожешком улицом је почео да језди трамвај, па од тог доба житељи Бановог брда тврде да живе у центру града... нарочито у огласима за продају некретнина. Ипак, километража је остала иста, па је од Бановог брда до Позоришног трга, ако би се неко одважио пешице, потребно око два сата клипсања.

До Бановог брда данас пристижу две трамвајске линије: једна од Новог гробља, а друга из Новог Београда. А тек аутобуских колико је. Ко зна, можда ће приспети неки млађи хроничар да настави ову причу, а подстицај може да потражи у безброј старих и нових кафана или кафетерија којима се данас не зна број.