Нервозне реакције либерала на Вучевићев експозе

Занимљивије од самог трочасовног експозеа Милоша Вучевића јесу реакције на њега. Опозициони и либерални медији, али и њихови активисти на друштвеним мрежама критиковали су експозе да је превише патриотски и конзервативан. Да се превише бавио војском, обавезним војним роком, наоружањем и војном индустријом. Па данас се сви баве тим темама после почетка рата у Украјини и сукоба на Блиском истоку. Замислимо како би данас деловала таква критика у Америци – што се председник бави толико темом одбране, јачањем америчких оружаних снага и ратном подршком „савезницима из Кијева”.

Они закључују да се у експозеу реторички помиње европски пут, али да фали заклињање у „европске вредности”. Да мало гледају политичку сцену ЕУ видели би да се тамо мало ко позива на „европске вредности” већ као што би Орбан рекао да у Бриселу (за разлику од Мађарске) преовладава ратна реторика у којој европске вредности представљају само украс уколико их уопште има. После ковид локдауна, економске кризе, кризе миграната, рата у Украјини и санкција Русији, који клизе ка војном ангажману НАТО-а у Украјини мало ко има тај луксуз да помиње патетично изречене „европске вредности” ма шта оне значиле у овом времену.

Осим тога тим леволибералним круговима смета у експозеу то што Вучевић говори да за све око процеса евроинтеграција Србија није најодговорнија већ други. То значи ЕУ. Очигледно је да нису пратили изјаве водећих ЕУ политичара, попут Макрона, који годинама говоре да нема проширења ЕУ до даљег (док се не деси некаква фамозна „реформа ЕУ). Одлука да Бугарска и Румунија уђу у ЕУ је донесена у Вашингтону из стратешких разлога (излазак на Црно море), а са тим се Брисел сложио.

Оно што њима смета што после експозеа одјекују термини као што су држава, отаџбина, породица, наталитет, оружје, путеви и Експо. Они би ваљда желели да одјекују европске вредности, права сексуалних мањина, улазак у НАТО, санкције Русији и суочавање са прошлошћу (у смислу „геноцида у Сребреници”).

Укратко смета им што се најављује наоружавање војске, смета им што се говори о породици, а не помиње истополни бракови, смета им што се говори о положају жене и пронаталитетској политици, а не помињу феминистичке фразе које мало значе. О Косову, у експозеу им фали „нормализација односа са Приштином”. Нарочито су им сметале оштре речи о Куртију „приштинском тиранину”, а њихова нежна осећања је повредило помињање „демонских намера” за расељавање Срба те подсећање на нападе и злочине Албанаца над Србима.

Кад је о култури реч, у експозеу им је проблематична култура сећања злочина над српским жртвама, музеј ћирилице и обнова манастира и цркава, нарочито на Косову. Подршка филмској индустрији да би се омогућио наставак „значајних остварења која се баве важним националним темама”. Филмове као што су „Дара из Јасеновца”, „Олуја”, „Хероји Халијарда” и „Краљ Петар Први”. Проблем су српске жртве, српска историја, српска традиција. Да није српско не би био проблем. Може да буде било шта само да нема атрибут српски. На крају сметало им је и што је мандатар за састав нове владе завршио експозе са „Слава Богу!”. На све ово још и Бог – то одмах изазива алергијску реакцију код наших либерала и другосрбијанаца. Они очигледно нису слушали говоре америчких председника у којима се редовно позива „Бог чува Америку” и сличне религиозне фразе па тамо нико озбиљан не драми и не тврди да „Америка није секуларна” јер ето председник и други представници власти помињу Бога или не дај боже Библију у својим наступима.

Свиме овим, ови комесарски критичари са либералне стране политичког спектра показују не само да им мало или нимало не значи породица, држава и традиција већ и да нису свесни промена у свету, да су или лицемерни или необавештени а да не говоримо да су секташки задрти и „балкански нетрпељиви” према другом и другачијем.

Да у том духу и завршимо са таквом „елитом” оном Хајдегеровом „само нам Бог може помоћи” која је на неки начин била и епитаф филозоској мисли Запада у времену надолазеће глобалне кланице Другог светског рата.

Политички аналитичар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa