Богдану Диклићу награда у Мотовуну

Глумац Богдан Диклић добитник је награде „50 година” Мотовун филм фестивала, која ће му бити уручена на фестивал у„Cinehill” што ће бити одржан од 24. до 28. јула. Наследник Мотовун филм фестивала: „Cinehill”, чије ће прво издање у целости бити одржано у Горском котару, биће најављен пригодним „партијем усељења”. Признање „50 година” традиционално се додељује појединцима који су се својом каријером дугом пет деценија уписали у историју филмске уметности, а сама награда стара је колико и сам фестивал, који ове године обележава своје 26. издање.

Током 50 година завидне каријере Диклић је остварио више од 200 улога у неким од најпопуларнијих регионалних филмова, серија и представа, а његово пријатељство с Мотовун филм фестивалом датира од самих фестивалских почетака. Заправо, Диклић је први гост који је стигао на овај уметнички скуп поводом пројекције сада већ култне црне комедије „Буре барута” (1998) редитеља Горана Паскаљевића.

Дошавши неколико дана раније, Диклић је био ту када је фестивал направио своје прве кораке на месту које ће постати свима омиљено филмско брдо, а сада ће управо у његовом друштву фестивал потрчати ка својим новим обронцима.

Рођен 1953. године у Бјеловару, Богдан Диклић је у овом амбијенту провео своје детињство и рано школовање, и био присутан све до одласка на факултет у Београд, који му је постао други дом. И данас је емотивно јако везан за свој родни крај и користи сваку прилику да наврати у Бјеловар, где је и започео глумачку каријеру и открио љубав према филмској и позоришној уметности: „Први биоскоп у којем сам био је бивши биоскоп ’Партизан’, прво позориште у којем сам био као гледалац је данашњи Дом културе”. Свет позоришта судбоносном игром случаја открила му је млада фризерка када га је одвела на представу како му не би било досадно док је мама била на фризирању. Анегдота је то које се Диклић и данас радо сећа. Није то нужно била љубав на први поглед. Узнемирен призором у којем се глумац на позорници спремао столицом „ударити” глумицу, мали Богдан гласно је узвикнуо и заплакао, па су морали да га изведу напоље. О Диклићевом богатом глумачком доприносу написана је монографија „Богдан Диклић: Из снова у живот” из пера Петра Волка.

Његова филмографија крцата је класичним остварењима и нашироко популарним филмовима и серијама који су оставили дубок траг на филмском пејзажу земаља некадашње Југославије. Прву већу улогу остварио је у култној серији „Грлом у јагоде” (1976), док му је ширу славу донела популарна комедија „Национална класа” (1978).

Уследиле су улоге у омиљеним класицима као што су „Маратонци трче почасни круг” (1982) Слободана Шијана, „Вариола вера” (1982) и „Сабирни центар” (1989) Горана Марковића, „У раљама живота” (1984) и „За срећу је потребно троје” (1985) Рајка Грлића, „Балкански шпијун” (1984) Душана Ковачевића, урнебесни „Ми нисмо анђели” (1992) Срђана Драгојевића, „Ничија земља” Даниса Тановића (2001), „Гори ватра” (2003) Пјера Жалице, „Сиви камион црвене боје” (2004) Срђана Кољевића, „Грбавица” (2006) Јасмиле Жбанић и бројним другим остварењима.

Добитник је бројних награда и признања: за улогу Славка у „Обрани и заштити” (2013) Боба Јелчића, који је приказан и на „Берлиналу” овенчан је „Златном ареном” и „Срцем Сарајева”, а „Златну арену” добио је и за споредну улогу у комедији „Седамдесет и два дана” (2010) Данила Шербеџије. Добитник је и Награде „Павле Вуисић” Удружења филмских глумаца Србије и многих других еснафских одличја.