Једина моћ писца је да спаси једно људско биће

Русија се брзо развија, Москва из моје младости више не постоји. То је сада богат град, али села и велики сибирски простор не мењају се,  рекао је за „Политику” Андреј Макин (Сибир 1957), аутор који од краја осамдесетих година 20. века живи у Француској, члан Француске академије и добитник многих признања, међу којима и Гонкурове награде и Гонкурове награде гимназијалаца. Он ових дана гостује у Београду и Новом Саду, на традиционалној манифестацији „Молијерови дани”. На вест о Макиновом доласку, почели смо да тражимо његове књиге, које је код нас својевремено објавила Паидеја, а у издању Лагуне сада се могу наћи његови романи, класик–„Француско завештање”, као и новија дела „Пријатељ Јерменин” и „Стари календар једне љубави”,  у преводу с француског Анђе Петровић. У „Старом календару једне љубави” главни јунак млади је петроградски буржуј који случајно упознаје разбојницу Тају, не слутећи да ће касније, током Октобарске револуције, она постати његова животна љубав. Ње ће се сећати као мигрант у Паризу.

Данас, у оквиру „Лагуниног књижевног клуба”, Андреј Макин биће  специјални гост, а од 17 сати потписиваће своје књиге у књижари „Делфи” у СКЦ-у.  Тема књижевног клуба његово је дело „Пријатељ Јерменин”, у коме открива незаборавну епизоду из своје ране младости. Тринаестогодишњи приповедач живи у сиротишту у Сибиру у доба слабљења совјетског режима. У школском дворишту брани Вардана, који је због своје простодушности, зрелости и крхкости савршена мета силеџија…

Из књиге у књигу тематизујете двојни идентитет као нешто дубоко лично?

Пре свега мислим да смо сви ми „двојни”. На пример, ви сте Српкиња која говори француски, значи да имате и мали део француског идентитета. Такође, данас живите у Србији која је самостална држава, али сигурно сте искусили мало живота у Југославији. У том смислу можемо говорити о вашем двојству. Жена сте, а можете да разумете мушкарца. Разумете романе Макина, које је писао један човек. Мушкарац је 70 одсто мушкарац, а 30 одсто жена. Сви смо помало подељени. Можете за себе да кажете да се Српкиња, али можда и нисте, можда сте по пореклу двојни, или тројни. Можда вам је отац Словенац или мајка Хрватица. Све то доприноси вашем идентитету. Живео сам у Русији, али моја бака била је Францускиња и то је стално стварало извесни процеп у мојој души, та два идентитета константно су се ломила у мени.

Упечатљиве су у вашим романима јаке жене, у овом новом „Стари календар једне љубави”, али и у „Француском завештању”, па и у другим књигама. Имају ли те јунакиње прототипове у животу?

Соња, из Француског института, и ја, возили смо се у једном минибусу, и док је брзо пролазио ужурбаном улицом, Соња није приметила једну сиромашну жену, готово клошарку. Али, ја сам је видео. Она је у мојим очима од сада, заувек. То је поглед писца, писац мора све да види. Сажалио сам се над том женом, имала је прљаву одећу, деловала је неугледно. Можда је на први поглед сасвим незанимљива личност, али она побуђује пажњу и можда ће за десет година управо она бити у некој од мојих књига. Можда ће умрети за годину дана, или две, од алкохола, цигарета, или од дроге. Али, поново ће се родити у једној књизи. Ко ће бити вечнији, бесмртнији – обични пролазници или та жена? Једина моћ писца је да спаси једно такво људско биће и да га учини бесмртним. Данте је писао о Беатриче, било је то у 13. веку. Замислите, Беатриче је и даље ту, а умрла је врло млада.

Да ли вашим јунацима то промишљање великих историјских догађаја, светских ратова и револуција којима су сведочили, одузима садашње романескно време или њихова прошлост заправо постаје и њихова садашњост?

Али садашњост не постоји. Када кажем „садашњост” то не постоји, већ је прошлост. Будућност такође не постоји, не знамо је. Сада могу да кажем да ћемо сутра мирно отпутовати за Нови Сад или било где, али ако сутра падне атомска бомба, неће бити будућности. Једина реална ствар, то је наша прошлост, познајемо је јер смо је проживели. Због тога је прошлост за мене много важна. Прошлост је у ствари кристализација. Оно што проживљавамо тренутно делује нам толико важно и значајно, а после три дана, кад се осврнемо, критикујемо себе због тога како смо могли толико да се бринемо. Када догађај постане део прошлости, он се сагледава на објективнији начин и нема првобитну јачину. У садашњем тренутку немамо времена да мислимо на оно што проживљавамо. Потребна је дистанца. Толстој је говорио да треба да прође четрдесет година да би се могло говорити о једном догађају. Када уђете у море, онда је вода замућена, и после одређеног времена, када се разбистри, кроз прозирну воду видите каменчиће и рибе. Али треба чекати и бити стрпљив.

Описујете у својим романима велика зла, посебно у Русији, током Октобарске револуције и два светска рата. Да ли је љубав пустоловина у том злу?

Управо о томе говорим у свом последњем роману „Стари календар једне љубави”. Двоје јунака се налазе у центру ужасног рата. Колико је било мртвих у ратовима после распада Југославије? Можда десетине хиљада, или стотине хиљада. Грађански рат у Русији однео је девет милиона живота, у неколико година, не рачунајући рањене и осакаћене. Моји јунаци нађу се у том рату и током неколико недеља они су ван света. Око њих је хаос, ужас, апсурд; људи се међусобно убијају, масакрирају, силују жене. А њих двоје су ван свега тога. Зашто не бисмо сви могли да живимо као они? Да се измакнемо, да се некако извучемо из те историје. Да надиђемо историју. Гледајте, Украјина је фантастична, богата земља, има сунце, природу, има гас. Земља која је постала независна и могла је таква и да остане. Погледајте Први светски рат, десет милиона жртава. А пре рата, ја пишем о томе, руски и немачки цар разменили су униформе да би рекли: „Ми смо браћа”. Моје најбоље књиге говоре о томе како надвладати, уздићи се изнад тог ужаса. Ви кажете да је то немогуће, али када би свако то покушао, свако појединачно, да у другој особи види живо биће, које је незаменљиво, то је први корак. Рећи, тај човек, та жена, јесу незаменљиви, вредни су за мене. То је врло једноставно, начинити први хуманистички корак. То моје књиге покушавају да објасне. Колико дана има у нашем животу? Око 20 или 30 хиљада дана, то није ништа. Ја сам већ проживео две трећине и остаје ми шачица дана. У најбољем случају, ако насилно не изгубимо живот, остаје нам тако мало. Када би свако то разумео, не би било ратова ни убијања. Такво размишљање је први корак ка миру.

Један од ваших ликова жели да проникне у француски дух, језик, у француско бунтовништво, а када пати, када му умиру родитељи, онда каже да је Рус... Ви сте рођени у Сибиру...

То  у мом делу говори дечак, он тражи свој идентитет. Али, не треба заборавити то да живимо у историјским околностима. На пример, деца од 15 година у Србији не сећају се рата у Југославији, али мој издавач Петар Живадиновић причао ми је да је био ту и да је гледао америчке авионе како прелећу и бацају бомбе. За њега, то је била драма. Али дете које тако размишља у мојој књизи видело је оно што сам ја видео. Иако сам рођен после рата, познавао сам много Руса који су били осакаћени,  видео сам ту патњу мушкараца који су се вратили из гулага после 25 година. Отишли су у гулаг са 25 година и вратили су се као сасвим други људи од 50 година, болесни и уништени.

Може ли се волети домовина која тако много узима?

Постоје две визије отаџбине, историјска и вечита. Историјска је: Стаљин, гулаг, и то можете да мрзите. А вечита је нешто друго. Треба покушати да не сводите једну земљу само на историју.

Да ли је Европа икада разумела Русију, и обратно?

Али, да ли се Руси разумеју међу собом? Да ли се Срби међусобно разумеју? Нисам сигуран у то. Живели сте у Југославији која није била рај, али имала је стандард и одређени ниво слободе. Али, сада више не постоји, јер нисте разумели земљу у којој сте живели. Да сте је разумели, никада не би било ратова. Југославија је била редак бисер. Та хармонија, иако далеко од идеалног, врло је ретка у историји током више деценија.