Поштовање према животу

На Дан победе над фашизмом, 9. маја преминуо је писац и преводилац Иван Ивањи (24. 1. 1929 – 9. 5. 2024), симболично, и као у једном од његових романа, баш у Немачкој, у Вајмару, где је дошао на књижевно вече одржано у вајмарском позоришту, недалеко од логора у ком је као дечак провео завршетак Другог светског рата. Био је познат и као Титов преводилац за немачки језик, а његова дела преведена су на немачки, италијански, енглески, мађарски, словачки и словеначки језик. Почетком Другог светског рата изгубио је родитеље, а и сам је био ухапшен у марту 1944. године, дочекавши април 1945. у Аушвицу и Бухенвалду.

Увек одмерен, умерен и духовит, Иван Ивањи је радо говорио о времену Титове Југославије, о држави коју је поштовао, као што је, уосталом, осећао поштовање према животу самом и често је истицао да и после логора никога није мрзео, нити окривио.

– Често понављам: мене сећање на Холокауст у дневној политици не занима. Ја знам шта је било, мени није важно да се каже. Како се сада односити према њему остављам младим генерацијама, поготову што се, по мом мишљењу, појмови као Холокауст или геноцид злоупотребљавају и тиме обезвређују – изјавио је у разговору за „Политику”, а често се сваки интервју с њим претварао у ризницу драгоцених сећања на важне личности, догађаје којима је присуствовао као преводилац и културни дипломата, па и у препоруке за читање, на пример Елијаса Канетија… Најбоље су биле његове анегдоте:

– Имао сам прилику да упознам три писца окићена Нобеловом наградом: Гинтера Граса, Хајнриха Бела и Иву Андрића, коме сам имао част да помало и секретаришем. Грас, који ми је другарски био најближи, литерарно је најдаље од оног како ја пишем, а врхунац ми је био Иво Андрић, са оним волшебним описима и атмосферама које уноси у свој тип реалистичког писања.

А једном је ненаметљиво кориговао и самог Броза.

– У моје време, кад школованих преводилаца још није било, опходили смо се као личности, а не као машине. Наравно, зависи и коме преводите. Тито је одлично знао немачки. Кад сам једном помислио да греши нисам га исправљао, него ућутао, просто нисам превео. Он је застао, променио текст, превео сам, а кад се разговор завршио стиснуо ми је надлактицу и рекао: „Хвала ти, био си у праву.” Зоран Ђинђић је немачки говорио не као просечни Немац, него као немачки филозоф, суперинтелектуалац, али једном бих га ипак исправио. Он је, онако узгред, на немачком рекао: „Ја као националиста.” То у Немачкој после Хитлера звучи страшно. Рекао бих на његовом месту: „Ја као национално настројен” – истакао је у једном од интервјуа за „Политику”.

Ипак, поред тога што се радо присећао прошлости, увек је имао енергије да буде присутан у актуелном тренутку, да изнесе запажања после којих се ваљало замислити:

– Не мислим да је антисемитизам критиковати председника израелске владе и његову политику. Не волим ја ни политику Трампа. Чињеница је да се важан, али нажалост мањински део Израела, као што је био Амос Оз, или Давид Гросман, пријатељски односе према Палестинцима. Треба се вратити на идејног творца државе Јевреја, Теодора Херцла, који је сањао о заједничкој држави Јевреја и Палестинаца. А стварно је којешта називати Косово „муслиманском државом”.

Другом приликом је изјавио за „Политику”:

– То што сам преводио на важним сусретима и неколико година био дипломата не даје ми предност у схватању опасности у којој се човечанство налази, брине ме као оца, деду, прадеду. Подсећам на то да су за време Другог светског рата све три велике силе, Хитлер, СССР и западни савезници на челу са Америком, поседовали страшно оружје, бојеве отрове, бактериолошке могућности напада, али нису ни помислили да га употребе, јер би друга страна могла да одговори.

Један од његових романа из последњих неколико година назван „Усамљеност мањине” (у издању Лагуне), а који прати Томија, банатског Мађара, од његовог детињства захваћеног Другим светским ратом, преко богате интернационалне каријере успешног економисте у сарадњи са западнонемачким партнерима, па до старости коју проводи као амерички грађанин, указивао је на неки начин и на позицију човека који није део гомиле… У разговору поводом те књиге открио је лични став:

– Имам проблем са појмом људског идентитета. Мислим да човек жели да буде део јата, крда као већина животиња. Боље се осећа у групи, то му одређује идентитет, национални или религијски, што би било у реду да крдо не мора да има предводника, вођу. Исто важи за курјаке, за дивље свиње, за птице летелице и за људе. Ретким индивидуалцима, самотњацима, такав идентитет није потребан, он има свој неприкосновени, јединствени, лични идентитет. Мислим да сам ја такав. Значи, нисам апатрид, јер апатрид је неко ко је избачен из свог „идентитета” у неку туђину. Ако нисам, не значи да ме као писца такви не занимају, напротив. Најрадије бих рекао „дапаче”, али лектори у Србији то не би дозволили, јер је „хрватизам”.

Страшан догађај из Другог светског рата, новосадска рација била је тема његових дела и промишљања. О томе је за наш лист овако говорио:

– Новосадску рацију сам доживео и те дане провео код свог стрица ожењеног Немицом, тако да сам се радовао што не морам да идем у школу. Становали смо две куће удаљени од Бановине. На том „отменом” месту рацију нису спроводили жандарми, него стари професионални полицајци, сасвим учтиво. Појма нисмо имали шта се догађа на стотинак метара од нас, све сам сазнао тек кад сам поново кренуо у школу. Ипак је то у сећању за мене цензура у животу, потресан догађај који сам често описивао у својим књигама. Занимало ме је да тај злочин посматрам и из перспективе Мађара, мојих година, кога мучи осећање на то да су зло починили његови сународници. Нимало није крив, није ни његов отац, али ипак осећа неки терет. За мене је све то узбудљиво питање и из данашње перспективе питам се до које мере психолошки, свакако не правно и стварно, нас Србе и грађане Србије оптерећују злочини које су починили људи у српској униформи…

Ивањи је написао 26 романа, неке изворно на српском, неке на немачком, три збирке приповедака, три књиге поезије, писао је драме, књиге за децу, мемоаре, есеје. На немачки је, поред осталих, преводио Киша и Албахарија, с немачког Брехта, Борхерта, Граса, Бела, Енценсбергера, Јасперса. Преводио је мађарску поезију на српски.

Радио је као наставник нацртне геометрије, као новинар, као заменик управника Народног позоришта. „Гостовао је”, како је сам говорио, у дипломатији као аташе за културу и штампу у југословенској амбасади у Бону од 1974. до 1978. године. До распада СФРЈ био је генерални секретар Савеза књижевника Југославије.