Проти окупатор забранио да помиње име краља Петра

Никоме на тлу Србије није било лако кад је аустроугарски окупатор након 1915. овде завео страховладу. Те окупационе невоље, као што бива, најтеже су погађале српске жене и нејач, сиротињу и неуке. Али ни ретки учени Срби, који су с народом остали у окупираној отаџбини, нису поштеђени забрана и наметања.

Један од њих, свештеник из Сече Реке код Косјерића Новак Милошевић (1843–1930), протојереј ставрофор, посланик и хроничар, уважен је био у свом крају. Запопио се млад у сечоречкој цркви, још пре српско-турских ратова 1876–1878, у којима је као војни свештеник учествовао, па је већ у позним годинама био кад су букнули најпре балкански, а онда и Велики рат.

О судбини проте Новака, као и низа других косјерићких свештеника и учитеља тог доба пише књига „Крст и перо” плодног аутора Милијана Деспотовића, иза кога је пола века значајног књижевног стварања.

„Како црква у Ражани (близу Сече Реке) није имала сталног свештеника у току балканских и Првог светског рата, у њој су црквене послове обављали свештеници из околних цркава. Тако је током 1912, 1916. и 1917. повремено у Ражани богослужио и поп Новак Милошевић. Ипак, већину времена аустроугарске окупације (1915–1918) овај прота је провео у својој парохији у Сечој Реци, под присмотром окупационих власти. Оне су му, чак и званично, скретале пажњу на то да приликом службе божје не сме помињати име краља Петра Првог Карађорђевића.

Прота Новак Милошевић је дочекао ослобођење и стварање нове државе. Свештеничку дужност је обављао до смрти 1930. године. Почива у Сечој Реци. За заслуге које је имао одликован је црквеним и државним признањима: протским чином, напрсним крстом, Таковским крстом и Орденом Светог Саве трећег степена. Новак је имао сина Богољуба који је био свештеник у сечоречкој цркви, потом ваљевски окружни протојереј, а пензионисан као свештеник у Цркви Светог Саве на Врачару”, наводи се у књизи „Крст и перо”.

Садржајан је животопис проте Новака Милошевића, који је богословију завршио давне 1865. у Београду. Прво је постављен за учитеља у бајинобаштанској Рогачици, где се оженио Ружицом Ђурић. Потом се запопио у сечоречкој Цркви Светог Ђорђа и ту добио службу у којој ће остати 64 године.

„У Сечој Реци је водио акцију градње школе која је завршена 1886. године, а 1900. започео акцију око градње цркве коју ће завршити 1924. Поред духовног посла бавио се политиком, оснивач је Народне радикалне странке 1881. године. Од 1875. до 1884. он је посланик у Скупштини Србије. Учествујући као војни свештеник у српско-турским ратовима водио је записе о припадницима народне војске из Сече Реке, бележећи и имена настрадалих. То је драгоцен документ данас кад доста тога није сачувано, чак је зуб времена и камене књиге (крајпуташе) оштетио.”

Прота је бележио и важне чињенице из историје своје парохије, посебно оне које су се односиле на трагове ранијег постојања цркве у овом крају.

„Био је неуморни заговорник образовања деце, може се казати умолник родитеља да их у школу редовно шаљу. ’Без знања нема трајања, ни нас ни државе’”, записао је у свом дневнику, што је у ово доба забележено о Новаку Милошевићу у биографском лексикону „Крст и перо”.