Породица, пре свега

Због чега нико није био ни близу предвиђања да ће други најмлађи учесник Турнира кандидата после Роберта Фишера 1958. да победи у Торонту и зашто свет и даље олако прихвата сензацију коју је приредио Домараџу Гукеш? Неко ће рећи то је само један турнир, али сви су се прогнозери, почевши од Магнуса Карлсена, држали готово аксиома да двокружни турнир уочи меча за круну није као и сви други, да искуство Каруане, Накамуре и Непомњашчег мора на крају да победи младост дебитаната.

Чини се да свет није приметио посебност целог новог таласа индијских талената нити вредности које они заступају, а које смо више пута наглашавали. Крајем јануара, у тексту „Скромност и љубазост воде ка врху”, пренели смо речи индијског тренера и новинара Никлеша Џејма:

– Обично се говори и таленту и раду. То се подразумева, али љубазност, скромност и понизност су особине које њих издвајају.

И на половини Турнира кандидата, у тексту „Моћ скривене подршке”, подсећали смо на унутрашњу снагу коју ова генерација Индијаца црпи из своје припадности: од породице пре свега, затим пријатеља и милионске масе навијача која целе ноћи прати преносе уживо.

Та захвалност и оданост припадности је једна од тајни опстанка у тешким ситуацијама које Гукеша спајају са његовим спортским идолом Новаком Ђоковићем, а које свет не жели да види, нити – што је још жалосније – из њих да учи.

Ту су негде разлози зашто је Гукеш потпуно засенио три године старијег и много познатијег Фирузџу; зашто је успео оно у шта нико није веровао: да до краја остане миран попут искусног аса, чак и после тешког и незаслуженог пораза од истог Иранца, који је преласком у Француску полетео у висине, изгубио лични компас и у Торонту претрпео дебакл.

Сада се расправља да ли је Гукеш геније и опет заборавља средина у којој је поникао, где су децу из сиромашних породица подржали анонимни донатори, знајући да улажу у будућност. Такав је случај породице Рамешбабу, која је била на ивици егзистенције пре но што је један зидарски предузимач уочио огромни шаховски таленат малог Прагнананде и његове сестре Вајшали.

Постали су прва породица у историји шаху у којој су брат и сестра стигли до Турнира кандидата и реванширали се за све што им је пружено. Осамнаестогодишњи Прагнананда је дуго био у трци за врх, а његова четири године старија сестра је свој деби почела са 2,5 поена из 9 партија, и затим нанизала пет победа, завршивши на деоби другог места. Каква унутрашња снага стоји иза тога и одакле долази, то је највредније што од новог таласа индијских шахиста може свет да научи. Баш као што Гукеш жели да сретне Ђоковића и то учи од њега.

Јер, ни Гукеш ни Прагнананда нису усамљени. Двадесетогодишњи Арџун Еригајси је тренутно седми шахиста света и лако је могао, попут Видита Гуџратија, да стигне до Торонта и допуни индијску четворку. А, Нихал Сарин је до пре пар година стављан раме уз раме са Гукешом и Прагнанандом.

Мало познати Индијци ове године харају отвреним турнирима. Пураник је био први у Француској, Адитја у Немачкој, Аравинд у Шпанији, а у Дубаију су управо прва четири места заузели Индијци.