Porodica, pre svega

Zbog čega niko nije bio ni blizu predviđanja da će drugi najmlađi učesnik Turnira kandidata posle Roberta Fišera 1958. da pobedi u Torontu i zašto svet i dalje olako prihvata senzaciju koju je priredio Domaradžu Gukeš? Neko će reći to je samo jedan turnir, ali svi su se prognozeri, počevši od Magnusa Karlsena, držali gotovo aksioma da dvokružni turnir uoči meča za krunu nije kao i svi drugi, da iskustvo Karuane, Nakamure i Nepomnjaščeg mora na kraju da pobedi mladost debitanata.

Čini se da svet nije primetio posebnost celog novog talasa indijskih talenata niti vrednosti koje oni zastupaju, a koje smo više puta naglašavali. Krajem januara, u tekstu „Skromnost i ljubazost vode ka vrhu”, preneli smo reči indijskog trenera i novinara Nikleša Džejma:

– Obično se govori i talentu i radu. To se podrazumeva, ali ljubaznost, skromnost i poniznost su osobine koje njih izdvajaju.

I na polovini Turnira kandidata, u tekstu „Moć skrivene podrške”, podsećali smo na unutrašnju snagu koju ova generacija Indijaca crpi iz svoje pripadnosti: od porodice pre svega, zatim prijatelja i milionske mase navijača koja cele noći prati prenose uživo.

Ta zahvalnost i odanost pripadnosti je jedna od tajni opstanka u teškim situacijama koje Gukeša spajaju sa njegovim sportskim idolom Novakom Đokovićem, a koje svet ne želi da vidi, niti – što je još žalosnije – iz njih da uči.

Tu su negde razlozi zašto je Gukeš potpuno zasenio tri godine starijeg i mnogo poznatijeg Firuzdžu; zašto je uspeo ono u šta niko nije verovao: da do kraja ostane miran poput iskusnog asa, čak i posle teškog i nezasluženog poraza od istog Iranca, koji je prelaskom u Francusku poleteo u visine, izgubio lični kompas i u Torontu pretrpeo debakl.

Sada se raspravlja da li je Gukeš genije i opet zaboravlja sredina u kojoj je ponikao, gde su decu iz siromašnih porodica podržali anonimni donatori, znajući da ulažu u budućnost. Takav je slučaj porodice Ramešbabu, koja je bila na ivici egzistencije pre no što je jedan zidarski preduzimač uočio ogromni šahovski talenat malog Pragnanande i njegove sestre Vajšali.

Postali su prva porodica u istoriji šahu u kojoj su brat i sestra stigli do Turnira kandidata i revanširali se za sve što im je pruženo. Osamnaestogodišnji Pragnananda je dugo bio u trci za vrh, a njegova četiri godine starija sestra je svoj debi počela sa 2,5 poena iz 9 partija, i zatim nanizala pet pobeda, završivši na deobi drugog mesta. Kakva unutrašnja snaga stoji iza toga i odakle dolazi, to je najvrednije što od novog talasa indijskih šahista može svet da nauči. Baš kao što Gukeš želi da sretne Đokovića i to uči od njega.

Jer, ni Gukeš ni Pragnananda nisu usamljeni. Dvadesetogodišnji Ardžun Erigajsi je trenutno sedmi šahista sveta i lako je mogao, poput Vidita Gudžratija, da stigne do Toronta i dopuni indijsku četvorku. A, Nihal Sarin je do pre par godina stavljan rame uz rame sa Gukešom i Pragnanandom.

Malo poznati Indijci ove godine haraju otvrenim turnirima. Puranik je bio prvi u Francuskoj, Aditja u Nemačkoj, Aravind u Španiji, a u Dubaiju su upravo prva četiri mesta zauzeli Indijci.