Нови роман Ђерђа Конрада

Ђерђ Конрад, један од најзначајнијих мађарских и савремених европских писаца, гост је друге регионалне конференције Српског ПЕН центра у Београду. Јуче је представљен Конрадов нови, аутобиографски, роман „Одлазак од куће и повратак кући”, у преводу Арпада Вицка, и у издању „Архипелага”. Иначе, Арпад Вицко је на српски превео дванаест књига есеја и романа Ђерђа Конрада.

Према речима Гојка Божовића, директора и главног уредника „Архипелага”, овај нови Конрадов роман део је будуће аутобиографске тетралогије која настаје из пишчеве потребе да исприча своју узбудљиву животну причу, проткану историјском драмом.

– Роман „Одлазак од куће и повратак кући” приказује детињство у сређеном, грађанском, свету, који нестаје са почетком Другог светског рата. То је и својеврсни билдунгсроман, роман о одрастању, јер временом јунак стиче свест о томе да у свету ништа није извесно, нити сигурно, па ни постојање родитељског дома. Родитељи бивају одведени у Аушвиц, а дечак наставља да се скрива у Будимпешти. Ђерђ Конрад поседује непорециву способност да мале и свакодневне догађаје испуни јаким симболичким смислом. У својој сталној потреби да спозна стварност, Конрад приказује идеолошку смену, са зрелошћу посматрајући свој живот и обнављајући детињи поглед на свет – приметио је Гојко Божовић, додајући да се романи и есеји Ђерђа Конрада тичу свих нас, јер говоре о темама чији смо сведоци и савременици.

– Књиге Ђерђа Конрада почивају на снажној есејистичкој основи, у њима је постојан сусрет са питањима идеологија, политике и друштва. То су приче које су у 20. веку мењале живот људи Источне Европе – нагласио је Божовић.

У разговору са новинарима Ђерђ Конрад је напоменуо да је, пишући овај део своје аутобиографије, имао намеру да оживи прошлост и да реконструише стварност на што тачнији начин.

– Таква прича обично почиње детињством, у оном тренутку када бивамо свесни себе. Пошто је Гестапо 1944. године одвео моје родитеље, морао сам да се суочим са могућностима и немогућностима опстанка. Узбудљиво је преживети у раздобљу када је смрт сасвим извесна. То је као када у картању имате пре шансу да добијете лошу карту – рекао је Конрад, сећајући се тог страшног дана када је са сестром и два брата од тетке у последњем тренутку напустио родни град и побегао у Будимпешту.

– Човек одраста онда када се суочава са могућношћу смрти и када постаје одговоран не само за свој, већ и за животе својих ближњих – приметио је. 

Ђерђ Конрад сетио се и свог повратка у родни град Берећоујфал, који, како каже, увек носи у срцу, и суочења са чињеницом да се стари, грађански начин живота више никада неће вратити. Раздобље од 1947. до 1989. године Конрад спомиње као време у којем је слобода појединца била угрожена. Иако посеже за догађајима из своје прошлости, Конрад сматра да је све што се дешава у човеку разлог за писање. Додаје да ће следећи део његове аутобиографије почети летом 1999. године.

– Мислим да ће овај пројекат трајати све док и ја будем трајао – рекао је Ђерђ Конрад.