Између магарца и слона

СЛИКАР ТОМАС НЕСТ ЈЕ ЈОШ У 19. ВЕКУ насликао две забавне слике, магарца и слона, представивши их као симболе две главне политичке партије. Магарца за демократе и слона за републиканце. Од тада су магарац и слон две најважније политичке фигуре у животу САД. Хоће ли магарац надјачати слона? Очигледно је да ће врло скоро морати да се суоче око питања као што су посрнула америчка економија, реорганизација система социјалног осигурања, пружање бесплатних медицинских услуга, образовање, опорезивање...

На спољнополитичком плану, када прође жар и оштрина предизборних парола и обећања, великих разлика око Ирака и Авганистана неће бити без обзира на име новог станара у Белој кући. Ко год мисли да оконча америчку војну присутност у Ираку, учиниће то врло опрезно и врло постепено. Да не би изгледало као пораз, уосталом Хенри Кисинџер има за такве ситуације чаробну формулу: „Званично прогласиш победу и одеш”. А онда се Ирачани међусобно дохвате...

Када је Авганистан у питању, тај је рат за САД и НАТО већ изгубљен само што то званични Вашингтон још избегава да увиди. Авганистан је забрањена истина у америчком политичком естаблишменту, тамо ни америчке специјалне снаге, чији је додатни контингент најављен, не могу војно ништа да реше. Јер, амерички се специјалци у Авганистану не могу спустити падобранима на свако брдо, у сваки кланац. То не могу ни амерички хеликоптери. Американци се у Авганистану не могу кретати ноћу, јер се талибани крећу ноћу. Такође се не могу кретати планинским пролазима, јер се тим пролазима крећу талибани. На местима где би могли да се сакрију амерички специјалци, већ су се сакрили талибани. Американци могу да ваздушним путем стигну до сваког места у Авганистану, копненим путевима за то им им треба неколико дана, месец дана, или уопште не могу да стигну. Но, најзначајније питање америчке и НАТО присутности у Авганистану је: могу ли странци све те положаје и позиције да сачувају? Јер, Авганистанци су преживели инвазије Иранаца, Британаца, Кинеза и Совјета. То је народ којем је највећа увреда присуство странаца у њиховој историји и у њиховој земљи. То је једноставно простор који „гута” време и животе. Посебно, ако су странци у питању.

Концепцијски, америчке специјалне снаге офанзивног су карактера, амерички специјалци одлично знају како да нападају, али како да се бране у суровим планинама Торе Боре и Спин Гара, то је већ нешто друго. И зато у Вашингтону већ размишљају о преговорима са талибанима. Покушај да се мула Омар одвоји од Бин Ладена.

СУМЊЕ У ГЛОБАЛИЗАЦИЈУ СВЕ СУ ВЕЋЕ, јаз између богатих и сиромашних повећава се, светској економији потребан је чувар који ће пазити на ред и спречити да стабилност буде хронично угрожена. Наиме, нису на време повучене кочнице воза који се креће у правцу потпуне либерализације и глобализације и све то подсећа на касне двадесете године прошлог века. Тада су се уливале велике количине америчког капитала у Немачку и свако је веровао да је то почетак процвата светског капитализма. Уместо тога, дошао је слом кредитног система и финансијског тржишта, светска привредна криза. А после тога и Други светски рат. Каква је, дакле, будућност либералне демократије? Хоће ли бити стабилна, да ли је у стању да се прошири и на државе које су тренутно ауторитарне, може ли америчка Централна банка да финансијска тржишта преплави ликвидношћу и тако обузда садашњу кризу?

Теоретичари хаоса радо износе претпоставку да дрхтај лептирових крила на Волстриту може да изазове земљотрес у Европи. Више не морају да се баве претпоставкама. У корену глобалне економије налази се слабо схваћена контрадикција. У европским економијама узимало се здраво за готово да контрола треба да постоји, антимонополски закони, строга инспекција банкарских кредита, контрола камата и масе новца у оптицају од стране централних банака, извесне заштите домаћих произвођача... Међутим, оног тренутка када је било ко предложио сличну контролу за међународну привреду научници су га бучно исмејали. Садашња криза је показала да је контрола управо на том плану била и најпотребнија. Јер, идеолошки фактори углавном стоје иза антиконтролног догматизма. Као реакција на комунизам и протекционизам предратних и првих послератних година после 1945. са девизом да комшији цркне крава, научници су прихватили мантре неограниченог индивидуализма, слободне трговине и слободног тржишта. Као и већина доктринарних реакција, и ова је била претерана. Теорија слободног тржишта доста зависи од самокоригујућих трендова у економији, насупрот кензијанској теорији коју покушава да замени, а она претпоставља да тенденције дестабилизације захтевају интервенцију владе. Међутим, информације спречавају самокориговање. Догме неограничених слобода у међународној привреди надмоћно су и предуго владале. Била је потребна велика криза, улазак Америке у рецесију да се схвати како је ипак потребна нека врста контроле. Је ли то повратак Кејнзу? Да капитализму, али не и концепту да све што треба да чините јесте да га оставите да необуздано делује.

Или, шта је Ал Каида у поређењу са ММФ-ом и Светском банком?

ГДЕ ЈЕ У СВЕМУ ТОМЕ СРБИЈА? Светски и остали ратови ништа нису решили. Наде које су после њих изнедрене, врло брзо су и распршене. Прошлост је остала ван домашаја, будућност у далекој перспективи, а садашњост је горка. Али, не треба да губимо наду. Јер, она једино и постоји...