Спречавање падова у старачком добу

Широм света најбрже се повећава број становника у геријатријском добу – старијих од 65 година. Главни разлог за ту демографску одлику је све дужи људски век, док се деце рађа све мање. Код старијих особа прогресивно опадају и физичко и психичко здравље. Немоћ старих повећавају падови који често доводе до тешких оштећења. Зато је превенција падова важна за породице и установе које негују старе особе, али и за друштво због повећаних трошкова. Главни циљ нам је да се укаже на важност спречавања падова и прикаже неколико вежби које спречавају падове.

Овде је реч о падовима који се дешавају „при чистој свести” – не због наглог губитка свести у време синкопе, несвестице, шлога или епилепсије. Поред тога, истиче се да близу половине старих особа након пада не може самостално да устане. Свака трећа особа која живи у кућним условима падне барем једанпут у току године, а падови су учесталији код старијих од 80 година. Број падова је и чешћи – многе особе, ако се не озледе, то ником не саопштавају. Када особа пада из стојећег става, због велике потенцијалне енергије ударца о чврст предмет, настају тешка оштећења.

Разлога за падове је много и сврставају се у три групе: поремећаји организма (нпр. слабост, вид, равнотежа, неки лекови), ситуациони (дневне активности) и опасни услови спољашње средине (нпр. нераван тротоар или клизав пут). У 85. години сам пао при силажењу низ степенице без рукохвата. На истом месту, дан пре мене, пала је особа код које је дошло до кидања Ахилове тетиве. Моја школска другарица је у кући доживела неколико падова и задобила две повреде главе. Друг из наше генерације имао је два пута прелом исте бутне кости у трогодишњем размаку. Након пада наступа страх, смањује се кретање, слабе мишићи и равнотежа, лако долази до новог пада.

Да би се смањио број падова вреди редовно вежбати јачање мишића потколенице. Особа треба да стоји и придржава се за наслон столице или за кваку затворених врата, стопала су размакнута око 10 центиметара. Пете се лагано подижу изнад пода, тежина се пет секунди преноси на прсте стопала. Потом се пете лагано спуштају на под. То се понавља 10–12 пута, по четири–пет пута дневно, годинама.

Постоје два типа равнотеже тела: у миру и кретању. Равнотежа у миру мери се дужином стајања на једној нози без нагињања. Равнотежа у кретању мери се тестом „устани, ходај, седи”: особа седи на столици и на дати знак устане, хода три метра, врати се и седа на столицу. Резултат теста: мање од 10 секунди је нормално; мање од 20 секунди је добра покретљивост, може ходати сама; мање од 30 секунди значи да постоји проблем за ход и равнотежу и потребно је помагало. Препоручујем једноставну вежбу за равнотежу која се изводи ходањем раширених руку, тако да се нога која иде напред подигне и савије у колену, да би се особа на њу потом ослонила. Следи такав корак с испруженом и савијеном другом ногом.

Брзина хода је у геријатријском добу стабилна до 70. године, а затим сваких 10 година опада за приближно 15 одсто. Међутим, корак годинама постаје краћи. Приликом прегледа геријатријског пацијента, лекар посматра ход, ако је особа покретна, да установи покретност зглобова, мишићну снагу, равнотежу и општу физичку способност. У компликованим случајевима, лекар примарне здравствене заштите затражи помоћ специјалисте који процењује кретање на основу двадесетак компоненти мобилности и особа добија препоруку за вежбе.

Проф. др Рајко Игић,
аутор књиге „Основи геријатрије”