Како (не) треба бити на услузи грађанима

Не желим да дајем дефиницију речи бесмисао, нити се овај напис бави општим местом, филозофским одговором или одговором из речника. Али живот намеће ту реч, као најблажу могућу за понашање надлежних предузећа и разних служби које се баве јавним државним/народним пословима. Ево неких примера:

Имате предузеће за одржавање зграда у Београду. Бави се оперативним/текућим одржавањем, као и инвестиционим, које власници станова треба да плате посебно, на рате преко „Инфостан технологије”. У текућем, ситном одржавању немају одговорност за рокове, не представљају ни фирму нити појединце/сервисере који врше поправку, не остављају документ ако не изврше поправку и питања и примедбе морате да обавите около/наоколо преко кол центра 11011. Ту вам препоручују да се обратите у писаној форми. И тако унедоглед. Ако је реч о инвестицији, ту ствар иде другачије. Сваку врсту инвестиције стамбено калкулише на рате. И то у истој финансијској равни, без обзира на то да ли је инвестиција 1.000 или 60.000 евра. То је искључиво. Нема разговора. Не може да да цену инвестиције у једној рати, плаћање по фактури, једнократно неће ни да разговара. Молим оснивача да помогне да се отклони бојазан или понашање плаћања које је давно превазиђено. Чак то више не постоји у плаћању робе широке потрошње.

Узмите да се у дворишном простору зграде, стамбене заједнице догоди некакав инцидент. Када позовете милицију/полицију они кажу да нису надлежни. Замислите да дође возач аутомобила и стварно не може нигде да се паркира и попречи се у дворишту зграде, али нема ко да га уклони. Станари не знају ко је, а полицију/милицију то не интересује. Или се догоди да у дворишту зграде једно возило огребе друго, и ту ниједна државна служба није надлежна. Простор/двориште између зграда је приватна својина.

У већим трговинским ланцима постоји више места за наплату, али ради само једно. Није битно што је ред дуж целе продавнице и што се чека. Како се у тој „сардина ситуацији” ослободити преноса инфекције, вируса...

Народна медицина. Недавно је било да се у данима викенда бесплатно прегледа трбушна аорта испред општине Звездара. Прегледано је око 1.000 заинтересованих људи. Покушајте да то урадите регуларно. Разочараћете се. Треба да чекате месец и више дана. Ту нешто треба променити. Треба државну и приватну медицину објединити у једну делатност за потребе пацијента. Или формирати државни фонд да грађани уплате по два динара да се потпомогне зарада лекара или да се отклоне редови чекања.

Има и добрих примера. Када нпр. позовете ватрогасце – ево их за неколико минута. Не смета им рампа. Не смета им двориште. Не смета им ништа. Затим лекар опште праксе. Ту је увек. Отворена су му врата. Има и телефон. Јави када вам пронађе специјалисту лекара. Затим је ту Градски завод за кожне и венеричне болести у Београд. Седиште завода је у Улици Џорџа Вашингтона број 17. Ту се долази без упута. Без заказивања. Нон-стоп на услузи пацијентима.

Поставља се питање зашто је постојање јавне делатности неких организација и институција обесмишљено у односу на животну намену и потребе грађана. Мислим да је реч о томе да поменуте бирократске организације немају конкуренцију на тржишту. Имају редовно обезбеђене приходе уплатом грађана, било непосредно или порезом. Немају контролу. Немају законске и економске одговорности. Затворене су комуникационо за спољне захтеве. Само преко кол центра, што им је кључно средство изолације. И ко се год пожали на њихов рад – нема шансе да се нешто промени. Увек су у праву.

Мирко Драгићевић,
Београд