Kako (ne) treba biti na usluzi građanima

Ne želim da dajem definiciju reči besmisao, niti se ovaj napis bavi opštim mestom, filozofskim odgovorom ili odgovorom iz rečnika. Ali život nameće tu reč, kao najblažu moguću za ponašanje nadležnih preduzeća i raznih službi koje se bave javnim državnim/narodnim poslovima. Evo nekih primera:

Imate preduzeće za održavanje zgrada u Beogradu. Bavi se operativnim/tekućim održavanjem, kao i investicionim, koje vlasnici stanova treba da plate posebno, na rate preko „Infostan tehnologije”. U tekućem, sitnom održavanju nemaju odgovornost za rokove, ne predstavljaju ni firmu niti pojedince/servisere koji vrše popravku, ne ostavljaju dokument ako ne izvrše popravku i pitanja i primedbe morate da obavite okolo/naokolo preko kol centra 11011. Tu vam preporučuju da se obratite u pisanoj formi. I tako unedogled. Ako je reč o investiciji, tu stvar ide drugačije. Svaku vrstu investicije stambeno kalkuliše na rate. I to u istoj finansijskoj ravni, bez obzira na to da li je investicija 1.000 ili 60.000 evra. To je isključivo. Nema razgovora. Ne može da da cenu investicije u jednoj rati, plaćanje po fakturi, jednokratno neće ni da razgovara. Molim osnivača da pomogne da se otkloni bojazan ili ponašanje plaćanja koje je davno prevaziđeno. Čak to više ne postoji u plaćanju robe široke potrošnje.

Uzmite da se u dvorišnom prostoru zgrade, stambene zajednice dogodi nekakav incident. Kada pozovete miliciju/policiju oni kažu da nisu nadležni. Zamislite da dođe vozač automobila i stvarno ne može nigde da se parkira i popreči se u dvorištu zgrade, ali nema ko da ga ukloni. Stanari ne znaju ko je, a policiju/miliciju to ne interesuje. Ili se dogodi da u dvorištu zgrade jedno vozilo ogrebe drugo, i tu nijedna državna služba nije nadležna. Prostor/dvorište između zgrada je privatna svojina.

U većim trgovinskim lancima postoji više mesta za naplatu, ali radi samo jedno. Nije bitno što je red duž cele prodavnice i što se čeka. Kako se u toj „sardina situaciji” osloboditi prenosa infekcije, virusa...

Narodna medicina. Nedavno je bilo da se u danima vikenda besplatno pregleda trbušna aorta ispred opštine Zvezdara. Pregledano je oko 1.000 zainteresovanih ljudi. Pokušajte da to uradite regularno. Razočaraćete se. Treba da čekate mesec i više dana. Tu nešto treba promeniti. Treba državnu i privatnu medicinu objediniti u jednu delatnost za potrebe pacijenta. Ili formirati državni fond da građani uplate po dva dinara da se potpomogne zarada lekara ili da se otklone redovi čekanja.

Ima i dobrih primera. Kada npr. pozovete vatrogasce – evo ih za nekoliko minuta. Ne smeta im rampa. Ne smeta im dvorište. Ne smeta im ništa. Zatim lekar opšte prakse. Tu je uvek. Otvorena su mu vrata. Ima i telefon. Javi kada vam pronađe specijalistu lekara. Zatim je tu Gradski zavod za kožne i venerične bolesti u Beograd. Sedište zavoda je u Ulici Džordža Vašingtona broj 17. Tu se dolazi bez uputa. Bez zakazivanja. Non-stop na usluzi pacijentima.

Postavlja se pitanje zašto je postojanje javne delatnosti nekih organizacija i institucija obesmišljeno u odnosu na životnu namenu i potrebe građana. Mislim da je reč o tome da pomenute birokratske organizacije nemaju konkurenciju na tržištu. Imaju redovno obezbeđene prihode uplatom građana, bilo neposredno ili porezom. Nemaju kontrolu. Nemaju zakonske i ekonomske odgovornosti. Zatvorene su komunikaciono za spoljne zahteve. Samo preko kol centra, što im je ključno sredstvo izolacije. I ko se god požali na njihov rad – nema šanse da se nešto promeni. Uvek su u pravu.

Mirko Dragićević,
Beograd