Трактати о великој кинематографској лепоти

77. КАН

Дубравка Лакић

Кан – Толико је визуелне лепоте у многим главним такмичарским филмовима. Визуелна естетика често има примат над самом нарацијом, а филмови попут оних са потписом Ђа Жангкеа или Паола Сорентина прави су трактати о великој кинематографској лепоти. И лепоти живота, ма како он сетан или горак често био.

У филму култног кинеског аутора Ђа Жангкеа „Ухваћени плимама ипсилон” – који ће се у Србији у дистрибуцији „MegaCom Film – MCF” приказивати под насловом „Романтична генерација ипсилон” – у фокусу је проток времена као метафора важног прелазног тока у историји модерне Кине. Филм обухвата деценије, од почетка новог миленијума до периода пандемије вируса корона 2020. године, и кроз причу о једном пару што се стално мимоилази отвара простор за људе и пределе који се мењају убрзано и незаустављиво, под притиском економског бума и отварања Кине према Западу. Незаобилазни елемент у готово сваком Жангкеовом филму је брана „Три клисуре ипсилон”  због које су потопљени градови и расељено становништво. То постоји и у овом новом предивном филму пуном лиризма и меланхолије и нестварне визуелне лепоте...

Француски редитељ Жак Одијар, чији филм „Емилија Перез”

(MCF га је такође откупио за Србију) тренутно важи за једног од највећих фаворита за награде, окренуо се мјузиклу. Тачније: друштвено-политичком музичком нарко-картел трилеру чија се радња догађа у Мексику (иако тамо није сниман). Мексичком тужиоцу Рити вођа картела Манитас нуди превелику суму новца како би му помогао да се повуче из свог „посла” и живи животом о којем је одувек сањао – а то је да буде жена. Операција пола је успела и Манитас се претвара у Емилију Перез, сели се у Швајцарску, а Рита преузима обавезу да тамо настани и његову супругу и двоје деце са којима је Емилија остала блиско повезана. Прича има и наставак у виду повратка у Мексико и оснивања огромне невладине организације за помоћ страдалима у обрачунима картела, а Одијар уз песму и изванредно кореографисану игру чини разне обрте и своје глумце, међу којима је и америчка глумачка и певачка звезда Селена Гомес, води кроз овај мексички трансродни „рингишпил”.

Изванредну причу о радикалном и контроверзном руском књижевнику Едуарду Лимонову (1943–2020), под насловом „Лимонов: Балада” нуди руски редитељ Кирил Серебреников. Његов Лимонов је од оне врсте јунака који готово да од поп, преко рок и хард рока, постаје права панк звезда. Наравно, у метафоричком смислу. Анархистички писац, скитница, бескућник, батлер, активиста, политичар, који је седамдесетих година  прошлог века живео у егзилу у Њујорку, а потом и у Паризу, после распада Совјетског Савеза вратио се у Русију противећи се свему и свачему у тој својој самозадовољној позицији „увек сам контра”, основао Национал-бољшевистичку а потом и опозициону партију Друга Русија и неко време боравио и у сибирском затвору.

Чудан је тај јунак Серебрениковог филма – мешавина стварног и оног фиктивног из једног француског романа – који сам себе описује као Џонија Ротена, анархисту и певача „Секс пистолса”. Лимонов себе није сматрао руским дисидентом, а умео је провокативно и јавно да прозове дисидентство Солжењицина и Бродског као тотално лажно. Серебреников дели овај свој енергетски и визуелно моћан филм у неколико поглавља: „Елена”, „Револуција”, „Слава” и „Време”, пратећи његов живот, успоне и падове од родног Харкова, преко Москве, Њујорка, Париза и поново Москве, нудећи сцене из друштвеног и политичког живота из тог времена као и процват поп културе. Лик Лимонова је изврсно одиграо британски глумац Бен Вишоу, док је љубав његовог живота Елену одиграла Викторија Мирошићенко...

Легендарни канадски аутор Стивен Кроненберг у 91. години живота фасцинира и физичком и менталном снагом и изазива огромно поштовање за филм „Покров” с којим се такмичи за „Златну палму”. У фантастичном трилеру, у којем играју Дајане Кругер и Венсан Касел, Кроненберг меша губитак и тугу изазвану смрћу вољене особе (Кроненбергу је недавно преминула супруга) са елементима теорије завере. Прича се врти око бизнисмена Карса (Касел) који открива контроверзни изум високорезолутних камера које омогућавају ожалошћеним породицама да се инфилтрирају у гробове својих најмилијих и посматрају како њихова тела постепено труле. Кроненберг, редитељ чувених научнофантастичних и хорор филмова попут „Муве”, „Космополиса”, „Голог оброка” и овде се бави телесношћу, али на другачији начин, постепено стварајући онострану атмосферу филма и простор за туговање за онима којих више нема...

Филм „Мој Марчело” француског редитеља Кристофа Онореа није само велики омаж Марчелу Мастројанију и целој породици Денев – Мастројани, већ и огроман омаж глумцима, филму и животу, као и самој Кјари Мастројани – ћерки Марчела и Катрин Денев, изванредној глумици која у Онореовом филму преузима лик свог славног и великог оца. Кјара је „пљунути” Марчело, физичка сличност је невероватна. А управо то и јесте главна идеја овог паметно сроченог и предивног филма у којем сви играју сами себе: и Катрин и Кјара и Фабрис Лукини и Мелвил Пупо. И овај филм је откупљен за приказивање у Србији.

 И за крај ових данашњих критичких приказа главних такмичарских филмова, да проговорим о још једној великој лепоти. О филму „Партенопе” италијанског маестра Паола Сорентина. Аутор прати педесетогодишњи животни пут прелепе напуљске нимфе, девојке Партенопе (и зове се као једна од Одисејевих нимфи) и ствара велики и раскошан женски еп. Лишен херојства, али препун неумољиве страсти за слободом, за градом Напуљем и сваколиким лицима љубави, од бесмислених до неизрецивих.

Наполитанци у Сорентиновом филму, пуном очаравајуће визуелне лепоте, посматрани су и вољени, разочарани и витални. Њихови таласи меланхолије, трагичне ироније и потиштени погледи су пред гледаоцима. Време које пролази нуди огроман репертоар емоција, а ту је и прелепа глумица Селесте дала Порта као млада Партенопа, Стефанија Сандрели као Партенопа у познијим годинама и Гари Олдман као славни писац Џон Шивер. А ту је и велика посвета италијанској кинематографији и великим италијанским дивама..