Времеплов наших траума

„На Стеријином позорју у Новом Саду био сам много пута, моје представе игране су и у домаћој и у регионалној селекцији. Почаствован сам што је критичарка Ана Тасић овога пута изабрала две моје представе у актуелно фестивалско издање.”

Редитељ Ивица Буљан са посебним емоцијама годинама долази на Стеријино позорје што је потврдио и овим речима. Између последња два позоријанска издања потписао је две нове представе: „Мали ратови и кабине Заре” према тексту младе ауторке Виде Давидовић коју је управо видела публика 69. Стеријиног позорја у Новом Саду у копродукцији Народног позоришта Републике Српске и Стеријиног позорја. Представа „Црвена вода”, према роману Јурице Павичића, драматизацији Ивора Мартинића, такође у режији Ивице Буљана у продукцији Хрватског народног казалишта из Сплита биће изведена сутра увече  од 21 сат на сцени „Јован Ђорђевић” СНП-а у међународном програму „Кругови”.  Селекцију Позорја која носи слоган „(Пост)апокалиптичне светлости позорница” чини седам представа у такмичарском програму и три у међународном програму „Кругови”, а избор је потписала селекторка Ана Тасић, позоришна критичарка листа „Политика”.

Рођен у Сињу, Ивица Буљан дипломирао је француски језик и компаративну књижевност у Загребу. Позориштем је почео да се бави најпре као критичар, да би као драматург радио са Витом Тауфером, Едуардом Милером, Кристијаном Колином. Режира од 1995. године када је у Љубљани инсценирао дело „Име на врху језика” Паскала Квињарда. Носилац је Одликовања витеза реда уметности и књижевности Владе Француске Републике. Воли да ради представе са истим глумцима, које сматра својом уметничком породицом. Са њима се добро осећа јер заједно могу да истражују.

– Роман „Црвена вода” Јурице Павичића је феномен, као и сам аутор. Истоимена представа је толико сплитска, далматинска прича о транзицији из веселих осамдесетих година прошлог века кад се свет чинио ведар, а будућност тако чиста, у данашњој домаћој и светској каљузи. Ми смо колеге са факултета, он је каријеру градио као филмски критичар, политички колумниста и писа. Роман. „Црвена вода” као да спаја све његове интересе, мистичну потрагу за несталом девојком, породичну драму и друштвени коментар. Представа је мој интимни  професионални повратак у сплитско позориште где сам од 1998. до 2001. био директор Драме – прича Ивица Буљан и додаје:

– Текст „Мали ратови и кабине Заре” Виде Давидовић обухвата готово исто дугачко временско раздобље, од пре рата, до неколико година уназад.  Обе представе су нека врста времеплова, археолошких ископавања наших траума, све због тога како бисмо боље разумели ову нову апокалипсу која нас незаустављиво обавија.

Дело младе Виде Давидовић „Мали ратови и кабине Заре”, читали сте још у рукопису. Шта сугерише ова „млада” драма?

Виду Давидовић упоређујем са ауторкама као што су Сара Кејн из генерације у деведесетим годинама прошлог века или Кае Темпест која је драматичарка и реп песникиња. Она језичким алатима ради политичке иновације. Наслов упућује на два нивоа на којима се одвија драма. Први ниво чини оно што није именовано, али претпостављено је као велики рат, а друга су породични архетипови. Однос њених јунакиња Маме и Мале функционише на политичкој, колективној и друштвеној димензији мајчинске немоћи у процесу преображаја девојчице у жену. Почетак рата постаје раздобље где се женски идентитет налази у појачаној опасности, јер сваки рат узрокује репатријархализацију и налет врло крутих родних подела. Други ниво заправо је плакање у кабинама „Заре”. Драма Виде Давидовић показује како траума погађа женско тело, у рату, подједнако као и у миру. „Зара” функционише као амблем сиромашног потрошачког друштва, а женско плакање у кабини „Заре”, није плакање због ратних ужаса него плакање због килограма којих је увек превише.

Текст „Мали ратови и кабине Заре”, одвија се у прошлости и садашњости. Какав је то „свет” јунака Виде Давидовић?

Драма Виде Давидовић има два времена која се преплићу. Прошлост се догађа деведесетих и у садашњости која се у ширем смислу може збива пре десетак година. „Мали ратови” могу означавати ратове деведесетих година прошлог века током  којих смо били заточеници и чије жртве и даље осећају психички и физички стрес. Текст је написан из женске перспективе, а јунакиње су две девојке. Једна, Мала у деведесетима, а друга Мала, она из данашњег доба је кћерка Мале из деведесетих. Ми се у овој представи бавимо честим женским питањима. Реч је о фокусираности на положај жене у друштву, али пре свега на интимне проблеме. Однос са мајком, однос према властитом телу, са старијим љубавником, са братом, пријатељем, пријатељицом. У бањалучком позоришту имао сам идеалне услове за рад. Директорка Дијана Грбић изврсна је јер изнутра познаје ансамбл и сјајан је менаџер. У екипи су најмлађе бањалучке глумице: Анђела Ракочевић и Анђела Тасић, као и две легенде Николина Фригановић и Наташа Иванчевић.

Представа „Црвена вода” има узбудљиву трилерску форму, а прича о нестанку седамнаестогодишње девојке у малом далматинском месту. Колико је деликатно сценски изнијансирати разоткривање истина иза маски?

У интимни породични свет Јурица Павичић продире с финоћом и много сензибилности. Приказује трансформацију особа и разорни дах нестанка девојке који потреса цело далматинско Мисто. Јер сви су мештани познавали Силву. Суседи и потенцијални осумњиченици су темпераментни ликови. Њима доминирају посесивне мајке које жустро штите своју децу. Свако мора да се снађе у суочавању с нерешеном афером, да се прилагоди новом свету у којем владају насилна правила необузданог и корумпираног капитализма. Павичић чини да се осетимо помешани са овом причом и преображавањем земље која пролази крај самоуправне Југославије, рат, интеграцију у Европску унију и коначно глобализацију. Приказује бескрупулозну туристичку инвазију на далматинску обалу. Последице су бетонизација, корупција, рентна економија, бесрамно богаћење и ерозија грађанског морала. У представи наступа ансамбл предвођен великим глумицама Нивес Иванковић и Аријаном Чулином, те сјајном генерацијом младих сплитских глумаца. Сценографију је као и за „Зару” радио Александар Денић, а костиме Ана Савић Гецан.

Радили сте и као позоришни критичар? Како гледате на своје колеге критичаре?

Као критичар био сам фасциниран феноменима писаца Хајнера Милера и Бернарда-Марие Колтеса, а од режисера највише делима Патриса Шероа. Анализирајући њихов рад, сâм сам учио. Колеге ценим према знању, вештини контекстуализације и стилу. Већина њих су прекарни радници, данас  у медијима више не запошљавају критичаре, чак ни у јавним гласилима. Време није наклоњено позоришту.