Vremeplov naših trauma

„Na Sterijinom pozorju u Novom Sadu bio sam mnogo puta, moje predstave igrane su i u domaćoj i u regionalnoj selekciji. Počastvovan sam što je kritičarka Ana Tasić ovoga puta izabrala dve moje predstave u aktuelno festivalsko izdanje.”

Reditelj Ivica Buljan sa posebnim emocijama godinama dolazi na Sterijino pozorje što je potvrdio i ovim rečima. Između poslednja dva pozorijanska izdanja potpisao je dve nove predstave: „Mali ratovi i kabine Zare” prema tekstu mlade autorke Vide Davidović koju je upravo videla publika 69. Sterijinog pozorja u Novom Sadu u koprodukciji Narodnog pozorišta Republike Srpske i Sterijinog pozorja. Predstava „Crvena voda”, prema romanu Jurice Pavičića, dramatizaciji Ivora Martinića, takođe u režiji Ivice Buljana u produkciji Hrvatskog narodnog kazališta iz Splita biće izvedena sutra uveče  od 21 sat na sceni „Jovan Đorđević” SNP-a u međunarodnom programu „Krugovi”.  Selekciju Pozorja koja nosi slogan „(Post)apokaliptične svetlosti pozornica” čini sedam predstava u takmičarskom programu i tri u međunarodnom programu „Krugovi”, a izbor je potpisala selektorka Ana Tasić, pozorišna kritičarka lista „Politika”.

Rođen u Sinju, Ivica Buljan diplomirao je francuski jezik i komparativnu književnost u Zagrebu. Pozorištem je počeo da se bavi najpre kao kritičar, da bi kao dramaturg radio sa Vitom Tauferom, Eduardom Milerom, Kristijanom Kolinom. Režira od 1995. godine kada je u Ljubljani inscenirao delo „Ime na vrhu jezika” Paskala Kvinjarda. Nosilac je Odlikovanja viteza reda umetnosti i književnosti Vlade Francuske Republike. Voli da radi predstave sa istim glumcima, koje smatra svojom umetničkom porodicom. Sa njima se dobro oseća jer zajedno mogu da istražuju.

– Roman „Crvena voda” Jurice Pavičića je fenomen, kao i sam autor. Istoimena predstava je toliko splitska, dalmatinska priča o tranziciji iz veselih osamdesetih godina prošlog veka kad se svet činio vedar, a budućnost tako čista, u današnjoj domaćoj i svetskoj kaljuzi. Mi smo kolege sa fakulteta, on je karijeru gradio kao filmski kritičar, politički kolumnista i pisa. Roman. „Crvena voda” kao da spaja sve njegove interese, mističnu potragu za nestalom devojkom, porodičnu dramu i društveni komentar. Predstava je moj intimni  profesionalni povratak u splitsko pozorište gde sam od 1998. do 2001. bio direktor Drame – priča Ivica Buljan i dodaje:

– Tekst „Mali ratovi i kabine Zare” Vide Davidović obuhvata gotovo isto dugačko vremensko razdoblje, od pre rata, do nekoliko godina unazad.  Obe predstave su neka vrsta vremeplova, arheoloških iskopavanja naših trauma, sve zbog toga kako bismo bolje razumeli ovu novu apokalipsu koja nas nezaustavljivo obavija.

Delo mlade Vide Davidović „Mali ratovi i kabine Zare”, čitali ste još u rukopisu. Šta sugeriše ova „mlada” drama?

Vidu Davidović upoređujem sa autorkama kao što su Sara Kejn iz generacije u devedesetim godinama prošlog veka ili Kae Tempest koja je dramatičarka i rep pesnikinja. Ona jezičkim alatima radi političke inovacije. Naslov upućuje na dva nivoa na kojima se odvija drama. Prvi nivo čini ono što nije imenovano, ali pretpostavljeno je kao veliki rat, a druga su porodični arhetipovi. Odnos njenih junakinja Mame i Male funkcioniše na političkoj, kolektivnoj i društvenoj dimenziji majčinske nemoći u procesu preobražaja devojčice u ženu. Početak rata postaje razdoblje gde se ženski identitet nalazi u pojačanoj opasnosti, jer svaki rat uzrokuje repatrijarhalizaciju i nalet vrlo krutih rodnih podela. Drugi nivo zapravo je plakanje u kabinama „Zare”. Drama Vide Davidović pokazuje kako trauma pogađa žensko telo, u ratu, podjednako kao i u miru. „Zara” funkcioniše kao amblem siromašnog potrošačkog društva, a žensko plakanje u kabini „Zare”, nije plakanje zbog ratnih užasa nego plakanje zbog kilograma kojih je uvek previše.

Tekst „Mali ratovi i kabine Zare”, odvija se u prošlosti i sadašnjosti. Kakav je to „svet” junaka Vide Davidović?

Drama Vide Davidović ima dva vremena koja se prepliću. Prošlost se događa devedesetih i u sadašnjosti koja se u širem smislu može zbiva pre desetak godina. „Mali ratovi” mogu označavati ratove devedesetih godina prošlog veka tokom  kojih smo bili zatočenici i čije žrtve i dalje osećaju psihički i fizički stres. Tekst je napisan iz ženske perspektive, a junakinje su dve devojke. Jedna, Mala u devedesetima, a druga Mala, ona iz današnjeg doba je kćerka Male iz devedesetih. Mi se u ovoj predstavi bavimo čestim ženskim pitanjima. Reč je o fokusiranosti na položaj žene u društvu, ali pre svega na intimne probleme. Odnos sa majkom, odnos prema vlastitom telu, sa starijim ljubavnikom, sa bratom, prijateljem, prijateljicom. U banjalučkom pozorištu imao sam idealne uslove za rad. Direktorka Dijana Grbić izvrsna je jer iznutra poznaje ansambl i sjajan je menadžer. U ekipi su najmlađe banjalučke glumice: Anđela Rakočević i Anđela Tasić, kao i dve legende Nikolina Friganović i Nataša Ivančević.

Predstava „Crvena voda” ima uzbudljivu trilersku formu, a priča o nestanku sedamnaestogodišnje devojke u malom dalmatinskom mestu. Koliko je delikatno scenski iznijansirati razotkrivanje istina iza maski?

U intimni porodični svet Jurica Pavičić prodire s finoćom i mnogo senzibilnosti. Prikazuje transformaciju osoba i razorni dah nestanka devojke koji potresa celo dalmatinsko Misto. Jer svi su meštani poznavali Silvu. Susedi i potencijalni osumnjičenici su temperamentni likovi. Njima dominiraju posesivne majke koje žustro štite svoju decu. Svako mora da se snađe u suočavanju s nerešenom aferom, da se prilagodi novom svetu u kojem vladaju nasilna pravila neobuzdanog i korumpiranog kapitalizma. Pavičić čini da se osetimo pomešani sa ovom pričom i preobražavanjem zemlje koja prolazi kraj samoupravne Jugoslavije, rat, integraciju u Evropsku uniju i konačno globalizaciju. Prikazuje beskrupuloznu turističku invaziju na dalmatinsku obalu. Posledice su betonizacija, korupcija, rentna ekonomija, besramno bogaćenje i erozija građanskog morala. U predstavi nastupa ansambl predvođen velikim glumicama Nives Ivanković i Arijanom Čulinom, te sjajnom generacijom mladih splitskih glumaca. Scenografiju je kao i za „Zaru” radio Aleksandar Denić, a kostime Ana Savić Gecan.

Radili ste i kao pozorišni kritičar? Kako gledate na svoje kolege kritičare?

Kao kritičar bio sam fasciniran fenomenima pisaca Hajnera Milera i Bernarda-Marie Koltesa, a od režisera najviše delima Patrisa Šeroa. Analizirajući njihov rad, sâm sam učio. Kolege cenim prema znanju, veštini kontekstualizacije i stilu. Većina njih su prekarni radnici, danas  u medijima više ne zapošljavaju kritičare, čak ni u javnim glasilima. Vreme nije naklonjeno pozorištu.