Србин више никада не сме да убија Србина

 Милан Шарац

Који Вам је догађај из ране младости и одрастања остао у највећој успомени?

  Испричаћу Вам како сам доживео, као 15-годишњи дечак, 6 дана Ослобођења Београда 1944.

Немачка окупација Србије је била тешка и свирепа. У Крагујевцу су стрељали целе разреде ученика (са неким њиховим професорима, који су им се својевољно придружили). За убијеног Немца – убијано је 100 талаца, за рањеног – 50 талаца. Било је обешених на Теразијама. Камион ''душегубка'' је убијао гасом. Све то, иначе, нигде другде у Европи нису радили ако изузмемо холокауст над Јеврејима. Гладовање. Мајка одброји по пет сувих шљива мени и брату и то нам је за цео дан.

У таквој атмосфери, одједном, 15.октобра 1944., чујем неку тутњаву у улици Краља Александра, која долази од Цветкове механе. Прескочим плот нашег дворишта и нађем се на улици. Мала група људи, углавном жене са цвећем. Наилазе 3 руска џиновска тенка Т-34, на њима руски војници, на првом тенку велика црвена застава. Сањам ли то? Значи, готово је са Немцима и нашим издајницима а нарочито са специјалном полицијом Драгог Јовановића (у рату је најтеже бити илегалац кога тражи специјална полиција). Први тенк је успорио и пришао нашој групици. Рус са тенка нам каже: ''Склањајте се. Можда постоје немачки снајпери по крововима?'' И тенк одлази. Мени чудно – па ваљда ће снајперисти пре пуцати на руске војнике на тенковима него у нас цивиле. Ипак, склонили смо се.

Заробљене Немце су спроводили у двориште окружено високим каменим зидом у Основној школи ''Војислав Илић''. Један комшија, припит, нашао је пушку и са ограде пуца у заробљене Немце. Они беже из стране дворишта где је била управљена пушка на другу страну. Долази руска војна полиција и одузима му пушку.Он се не буни већ сав озарен говори: ''Осветио сам сина, кога су ми Немци убили''.

Долази један ред немачких заробљеника са подигнутим рукама. Сви избезумљени, са поцепаним, прашњавим униформама, многи крваре. Партизани их спроводе и један наређује Немцима да седну на земљу!? Помислио сам да ће их тако најлакше стрељати. Међутим, притрчавају други партизани, скидају им чизме или гојзерице, преобувају се, тј. њима остављају своје опанке. Гледам једног Немца, са гађењем гледа на остављене прљаве опанке, али их, ипак, обува.

У општој журби Руса и партизана за напад на јако утврђену Звездару, снажно сам пожелео да им се придружим. Будући да сам научио руски, обратим се једном руском куриру (младићи од 16 до 18 година) и замолим га да ме одведе у оближњу руску Команду да се пријавим. Увео ме је у једну празну учионицу у Школи ''Војислав Илић''. Убрзо долази руски комесар: Крупан, висок преко 2 метра, наган му се клати око десне бутине. Желиш да нам се придружиш у нападу на Звездару? Да. Ко си ти? Ученик гимназије. Ко су ти родитељи? Гимназијски професори. Какав си ђак? Одличан али шта је то сада важно? Комесар се окрене куриру и нареди му да одмах оде неким послом. Осетио сам да је желео да буде сам самном. Унео ми се у лице и каже: ''Слушај, ако ти сада добијеш оружје и кренеш с нама на Звездару – ти ћеш погинути јер ти не знаш да ратујеш. Ми ратујемо од Стаљинграда и за неколико сати уништићемо Немце на Звездари. Иди ти сада кући и даље буди добар ђак''! Ја сам тог тренутка одрастао, нисам више био 15-годишњи дечак, него одрастао човек. Пошао сам кући, плачем али закључујем: човек има право!

Долазим у моју Врањску улицу али у попречној Гвоздићевој видим масу света. О чему се ради? У улици један иза другог многобројни руски тенкови. Неко им командује полазак. Забрујаше мотори, испустише се издувни гасови и руски тенкови су кренули на Звездару.

     Ја, међутим, са укућанима седим у подруму куће. Чујемо прво појединачне експлозије а, затим, заглушну ураганску непрекидну ватру руских топова и специфичне фијуке каћуша. Онда, ређе експлозије и тишина. Звездара је за два сата освојена.

     Сутрадан смо,  ми клинци из улице, отишли на Звездару. Нема никог живог. Свуда разваљени немачки бункери, митраљеска гнезда и уништени топови. Само у једном потоку - 5 лешева одраслих мушкараца у кошуљама и дугим гаћама са рукама везаним позади жицом.

Седим у подруму али чујем неку буку у дворишту. Изађем да видим о чему се ради. Кад тамо – сусрет с немачким војником блиставих плавих очију. Управља шмајсер на мене али не пуца. Пуцњи би указали његовим гонитељима (због извршених ранијих убистава), где се налази. Протрчава кроз двориште напред до предње фасаде куће која гледа на Врањску улицу. Убрзо се појављује старији руски војник и пита ме где је отишао Немац. Показујем му и очекујем да ће појурити за њим. Међутим, он дозива Аљошу и Ивана (чува своју главу - помислим) и они пројуре за Немцем. Затим, Немац у улици убија једног Руса и рањава комшију, који се пре неколико дана оженио и то славио целу ноћ. Сада је целу ноћ гласно јаукао и ујутро умро. Немац је отишао према Раваничкој улици. Опколили су га али он једном руком пуца шмајсером у једну улицу а другом парабелумом у другу улицу. Ипак, један Рус је заобилазно дошао до задњих врата куће испред Немца и са њеног крова га ликвидирао.

Око поноћи 20.октобра 1944., сви искачемо из постеља због урнебесне пуцњаве у центру граду. Све околне комшије су се узбуниле, пале светла, чуле су да су се Немци, који се повлаче из Грчке, пробили у Београд и сада ће нас све побити. Срећом, долази комшија из центра града и објашњава пуцњаву: Партизани су освојили и лагуме Калемегдана и од радости пуцају у небо. Цео Београд је слободан. Враћамо се у постеље – ипак ћемо живети!

Здравље народа је најважније. Шта треба сада да уради наша здравствена служба?

     Сваком грађанину у државном здравству омогућити дијагностику и лечење најсавременијим купљеним апаратима. При томе, држати се и превентивног аспекта.

     Потребно је да се припреми за блиску будућност. Немачка зове наше дипломиране лекаре и стоматологе, нуди им запослење и велику плату а не тражи им више знање немачког језика, обављен стаж и одговарајуће државне испите. Знају Немци да ће то наши млади лекари и стоматолози брзо научити код њих за још већу плату. Тиме обезбеђују своју будућност у здравственој заштити.

     Због тога, морамо запослити све наше лекаре и стоматологе које смо ишколовали (најчешће бесплатно). Ако то не учинимо, држава ће већ наћи средства и купити скупоцене скенере, магнетне резонанце и сл. али неће бити лекара који ће умети да читају њихове налазе.

     Професоре који су навршили 65 година живота не смемо пензионисати ако желе и могу да раде и да буду корисни. То раде богате САД и не лишавају се својих лекара и научника проверених вредности без обзира на године живота.

     У свакој професији је дозвољено да радник у своје слободно време може  и допунски да ради, због мале основне плате. Дозвољено је и лекарима. Али ту настају аномалије. Некад се на радном месту мало ради и чува снага за допунски рад, запоставља се настава и наука. Такође, треба избећи и синдром ''уморног лекара'' јер уморни лекар није исто што и одморни. Потребно је, свакако, значајно повећати плате свим здравственим радницима!

Које институције и зграде треба нужно основати и изградити ?

Поред великих клиничко-болничких центара, домова здравља, породилишта, градских и сеоских амбуланти, треба првенствено урадити следеће 4 ствари:

Завршити изградњу Универзитетског клиничког центра Србије у Београду, Новом Саду и Крагујевцу.

Омогућити Институту за кардиоваскуларне болести Дедиње, који је већ добио одличну зграду ИИ, да реновира, најзад, и зграду И. Тиме би покрили кардиоваскуларне болести, које су најчешће и најсмртоносније у свету и код нас.

Изградити нову зграду Онколошког института. Свака пета смрт у нас је неког болесника са раком а у постојећој згради нема довољно простора за рад. Нова зграда би омогућила и веће научно истраживање рака и примену новог револуционарног лечења. Мислим на концепцију Каталин Карико и Дру Вајсмана, добитника Нобелове награде за медицину 2023. Она се састоји у томе да се у синтетичку РНК угради ген који ће натерати ћелијске органеле - рибозоме да стварају неке протеинске структуре специфичне за површину ћелија рака. Наша имунолошка одбрана ће на то бурно реаговати (својим ћелијама и антителима) против ћелија рака и тако их уништавати.

Изградити Институт за трансплантациону медицину. Добре кадрове и знање имамо али је то сада расцепкано. Морамо само одлучно променити Закон о трансплантацији, који омогућава родбини покојника да се супростави узимању његових органа. Треба да престанемо да се играмо људским правима док нам људи умиру. У Србији преко 2000 болесника чека на спасоносну трансплантацију. Ретки случајеви сагласности родбине покојника да се узму његови органи се славе у штампи као херојски примери!?

  Када човек умре – он је леш. Леш се латински зове кадавер од ца да вер, тј. царно дата вермиллис (месо дато црвима). Друга је могућност кремација, којом добијамо пепео. Међутим, када би узели одговарајуће органе покојника спасли би живот 5 болесника, који би без њих умрли.

Ако сматрате да су цитиране институције и зграде тако важне, да ли је важније прво њих изградити или велелепни национални фудбалски стадион 2026. године ?

Треба изградити  и једно и друго. Спорт је за нашу нацију изузетно важан. Омладина која се бави рекреативним или врхунским такмичарским спортовима не пуши, не пије, не дрогира се, '' бори се за своју земљу'' и уједињује нацију. Позитивно ће одјекнути у свету да мала и сиромашна Србија за сваку освојену златну олимпијску медаљу даје 200.000 евра.

     Резервисан сам једино према женском боксу. Ударци у груди код жена су, у ствари, механички ударци у дојке, у којима настају локална оштећења ткива. Она могу, касније, компромитовати дојење а, бојим се, и повећати број случајева рака дојке.

Ви сте били укупно око три године у САД, код пионира и врхунског светског кардиопатолога проф. др Јеше Е.Едwардс-а (ЈЕЕ). Вратили сте се у земљу из патриотизма. Какви су резултати вашег боравка?

 Научио сам колосално струку из прве и најбоље руке. Амерички лекари – научници су најбољи људи које сам срео у животу. Пренео сам Едвардсову кардиопатолошку школу код нас и створио југословенску и српску Школу кардиопатологије на Медицинском факултету у Београду  и Музеј урођених срчаних мана у његовом Институту за патологију са 1500 обдукованих случајева од 1964. – са својим ужим и ширим истраживачким тимом. Написан је велики број значајних научних радова и уџбеника за редовну и последипломску наставу из кардиологије и патологије.

     ЈЕЕ је постао инострани члан САНУ а његов син Броокс Едwардс, са Мејо клинике САД, је инострани члан мог Одбора за кардиоваскуларну патологију САНУ. Американац НД Wонг, истакнути кардиоепидемиолог САД, предаје сваке године на мојој Интернационалној летњој кардиолошкој школи ЕЦПД у Бечићима (хотел Сплендид). Наши кардиолози не пропуштају америчке конгресе кардиолога.

  Створен је Огранак за Србију и Р. Српску Америчког колеџа кардиологије (М.Недељковић, Д.Вулић, Б.Белеслин), који наизменично сваке године одржава састанке у Србији и Р.Српској, на које долазе врхунски амерички кардиолози.  Добра сарадња са Американцима се, дакле, наставља.

Српски народ (насупрот и мањим народима у околини) још увек нема комплетну општу националну енциклопедију. Ви сте од почетка члан њеног Уређивачког одбора и руководилац Стручне редакције за медицину, стоматологију, ветеринарску медицину и фармацију. Од 2022. и потпредседник одговоран за природне науке. Зашто се овај национално значајан  стратешки научни пројекат Србије тако споро реализује?

 Рад на Српској општој националној енциклопедији је покренуо проф.др Радош Љушић, историчар, преко Демократске странке Србије и тадашњег председника Војислава Коштунице. Народна скупштина је изгласала Закон о Енциклопедији и одредила да је пишу САНУ и Матица српска а штампа Завод за уџбенике у Београду. Такође, одредила је месечни хонорар за чланове Уређивачког одбора у висини просечног месечног дохотка грађана Србије.

     Енциклопедију је успешно водио до своје смрти  историчар, академик Чедомир Попов а од тада је успешно води проф.др Драган Станић, председник Матице Српске. На једној промоцији књига Енциклопедије у Новом Саду 2022., Владика бачки др Иринеј Буловић је рекао: ''...Српска енциклопедија представља духовну борбу за наш опстанак'' а  тадашњи градоначелник Новог Сада Милош Вучевић: ''Енциклопедија је од немерљивог националног значаја''.

     Финансијер, међутим, супротно Закону, не уплаћује потребна средства за рад и штампање Енциклопедије а од редовних месечних хонорара члановима Уређивачког одбора уплаћује само за један месец у последњих десет година. До сада смо, ипак, штампали 5 вредних књига Енциклопедије. Успешан већи рад је био немогућ. Ја сам се изјаснио да ћу радити из ината бесплатно док су остали инсистирали да се испуњава Закон о финансирању Енцикопедије. Очигледно, неко, на антисрпској основи, не жели да и српски народ добије своју Енциклопедију!

Има извесних проблема у вредновању резултата научног рада?

Поред првенствене оцене квалитета научног рада, уведени су и многобројни квантитативни параметри, који су од користи.

     Хиршов индекс (Х индекс) показаује квантитативне научне успехе истраживача. ''Истовремено узима у обзир како научну продукткивност истраживача, мерену бројем објављених радова, тако и утицај, мерено бројем цитата тих радова у другим радовима. Х индекс се израчунава на основу броја објављених радова и цитираности тих радова у радовима других истраживача''. На пример: Х индекс 10 значи да има 10 радова цитираних најмање 10 пута. Научник који има висок Х индекс је плодан писац, његови радови се читају и цитирају.

     Међутим, често се појављује погрешан закључак да су научници са већим Х индекс-ом аутоматски бољи научници од оних са мањим Х индекс-ом. Примаран је, међутим, квалитет научног рада у односу на његов квантитет. Другим речима, научник и са малим Х индекс-ом али са квалитено значајним научним радом је бољи научник од оног са високим Х индексом а без таквог рада.  

     Број цитата научних радова се, такође, често, незаслужено високо вреднује. Треба разликовати цитате на основу: ставова, препорука, водича, клиничких студија разних институција (редовно са великим бројем учесника и великим бројем цитата) и сл.  од цитата радова малих истраживачких група, које су написале квалитативно добар рад, тј. мање или веће откриће у медицини, које до тада није публиковано. Често су за оваква открића потребне године да их научна јавност дефинитивно призна.

      Пример: огроман број цитата добија лекар који је само слао материјал за утврђивање нивоа холестерола у крви код одређених болесника и ништа више. Њега проглашавати за изузетног научника због великог броја таквих цитата је, свакако, неумесно.

     Сматрам да у укупном броју цитата треба раздвојити поменуте две врсте цитата. Неки мисле да број цитата од ставова и сл. треба поделити са бројем аутора ставова или да их треба једноставно игнорисати.

Прошла је година од страшне несреће у Рибникару и селима Малом Орашју и Дубони. Како Ви те несрећне догађаје и реакције оцењујете сагледавајући их првенствено кроз научне чињенице?

     Пре свега, најдубље саучешће родитељима погинуле деце. У суштини, ради се о следећем. Људи верују да је Хомо Сапиенс (ХС) идеално саграђен и перфектно функционише. Међутим, није тако. Свака структура и функција ХС може бити генетски оштећена. Стално се догађају мутације нашег генома због зрачења, вируса, хемијских материја, итд. Очигледно је да је мозак и психичка сфера дечака – убице била генетски оштећена. Известан степен моралности је урођен и спречава нас да учинимо зло или чак одузмемо живот другој особи. То је чак познато и код резус мајмуна, који ће радије остати гладни него да повуку ланац којим се дотура храна али истовремено шаље болни електрични шок другом мајмуну. Дечак – убица нема урођену моралност и емпатију већ само јаку жељу да почини масовно убиство а да зато не буде кажњен. Генетски дефект сада истражују психијатри, неуропатолози и генетичари. Тешко је препознати такво дете чак и родитељима, неговатељима и учитељима.

     Шта ту може да се уради? Треба драстично смањити број људи који поседују оружје. У САД то нису успели због укорењене традиције када су каубоји јавно носили оружје. Такође, у САД се лако купује оружје. Наша држава је то успешно учинила. Народна скупштина треба да изгласа Закон према коме кривична неодговорност траје само до 12. а не до 14. године. Деца - убице између 12-14 године убрзано сазревају у својој пакленој намери и журе да свој неодољиви убилачки порив испуне без кривичне одговорности. Дете се не сме водити у стрељану, нити научити да пуца и погађа. Оружје и муницију треба држати на одвојеним местима недоступним деци. Школе треба да имају чуваре (имала га је у Рибникару али и он је убијен) и полицајце, који ће надзирати понашање ученика и  прегледати им торбе да ли у њима има оружја.

     Случај у Рибникару је индуковао случај у селима Малом Орашју и Дубони. Поздрављен је на друштвеним мрежама од сличних потенцијалних преступника. Његове минор варијанте су напад једино расположивим хладним оружјем, које се носи у ђачким торбама. Хладним оружјем се може на изненађење неко убити и следећи ранити али тада се обично даље убијање онемогућава од околине.

    Да ли ће се слични несрећни догађаји догађати и у будућности? Хоће али само ако се стекну цитирани услови – што ће бити ретко. Дешаваће се хладним оружјем али са малим бројем убијених.

     Изнео сам суштину узрока несрећних догађаја сагледану научним чињеницама. Нећу улазити у оправдану озлојеђеност родитеља, немање разрађеног концепта реаговања код великих несрећа, недовољну или неадекватну психо-социјалну помоћ и подршку, несналажење дела власти, непотребне оставке људи који нису криви, сензационализам штампе и медија, контрапродуктивно страначко лешинарење, поларизацију,  острашћеност, и слично.

     Дечак – убица се доживотно смешта у затворску психијатријску установу.

    Учињени страшни злочини су мотивисали многе људе да траже враћање смртне казне. Сугеришем ТВ редакцијама да пронађу француски филм Рене Кајата ''Сви смо ми убице'' јер, не само да ће тада имати највећу гледаност у Србији, него ће и многи (као што је то био случај и са мном) постати противници смртне казне. Разлог је, поред осталог, што смо били саучесници у законском убиству неких осуђеника, за које се много пута већ показало да су били невини.

Ускоро излази из штампе моја књига ''Живот – Смрт – Вечност''. Упознати сте с њом, како је оцењујете?

     Вашу књигу г. Шарац сам већ раније најавио у часопису Медици.цом, који излази у Бања Луци. Заиста је интересантно како на то питање гледају најпознатије личности у нашој земљи. Неки се плаше умирања али не и смрти. Најинтересантнији ми је одговор  Ваше мајке, која  је казала: ''Живот, не знам колико да је дуг, кратак је'', што и ја потврђујем са својих 95 година.

     Илустрације ради, моја супруга и ја смо у најави књиге дали своје прилоге који су већ штампани у Медици.цом.

     Ја сам написао шта садашња наука о томе мисли базирано на чврстим доказима. Упркос томе, поставља се питање: како то да нешто уопште постоји, како честица величине чиодине главице, набијена огромном енергијом, експлодира (''Биг Банг'') и створи материјални свемир, кога не можемо да замислимо ни ограниченог нити бескрајног. Још веће је питање како је то од неживе материје створен живот. При томе, неке животне реакције су толико суптилне и интелигентно дизајниране да се поставља питање како је могуће да се то све догоди само од себе током еволуције. Помишљам да је наш мозак створен еволуцијом на земљи за потребе преживљавања на земљи. Док су нам суштински проблеми васионе и живота скоро недокучиви.

     Моја супруга др Снежана Кањух је проблем релативизовала и сместила га у емотивну сферу. Цитирала је руског песника Сергеја Јесењина (који се убио) а рекао је: ''Ни живети није најновије''. Такође, и грчког књижевника Никоса Казанцакиса, који је због свог романа ''Последње Христово искушење '' имао проблем са Грчком православном црквом, која је забранила његову сахрану на Православном гробљу. На брду са Млетачком тврђавом у Хераклиону на Криту, на свом гробу Казанцакис је тражио да се напише: ''Не надам се ничему. Не бојим се ничега. Ја сам слободан''.

На крају, нека кратка порука?

     Нормално је да у држави постоји, изборима добијене, позиција и опозиција, која се бори за промену власти. Али нико нема право да се бори против сопствене државе, тј. да буде велеиздајник, сеје мржњу и припрема други грађански рат јер више никада не сме Србин да убија Србина.

Смем ли Г. Шарац да испричам једну анегдоту о Вама, како бисмо у ведријим тоновима завршили овај интервју?

Наравно.

Господина Шарца можете увек срести у Кнез-Михаиловој улици у Београду, како шета сам или с неком дамом (''гладан и без жуте банке''). Глумац Зоран Радмиловић га је таквог једном срео, извињавао му се што неки (измишљени!) дуг није вратио и онда му дао новац, тј. вратио ''дуг'' (да може своју даму да одведе на неки ручак).

         Супруга и ја смо једном приликом водили две студенткиње са Харварда (које су дошле у Београд да организују концерт харвардских студенткиња на Коларцу) на ручак у француски ресторан ''Молијер''. Срели смо Шарца, па смо и њега позвали на ручак. Успут, питам Шарца да ли зна енглески због конверзације са студенткињама. Зна. Када смо сели за сто, Шарац, попут Тарзана у филмовима: Тарзан – Јане,  удари себе у груди и каже Сербиа а управи прст на прву студенткињну и каже Унитед Статес. Она то потврди. То исто учини и са другом студенткињом (која је била Американка кинеског порекла) и каже јој Ћина. Она му одговори: Не и ја сам Унитед Статес. Шарац се окрене према мени, разрогачених очију и каже: Богаму а ја бих се заклео да је Кинескиња.